02/04/2023
– Рат је почео након инцидента који се десио на сарајевској Башчаршији, убиством српског свата /Николе Гардовића/. Показало се да у том тренутку, нажалост, није било избора за српски народ, већ да се заједно са својим посланицима издвоји из тог лошег амбијента – присјећа се Калинић.
Калинић наводи да су се српски посланици издвојили из Скупштине тадашње СР БиХ након што су прегласани, те да би се такав тренд наставио у недоглед да је српска страна у том моменту попустила.
– Зато што смо били прегласани, ми смо се издвојили из те скупштине заједно са посланицима из СДС-а. Ја сам тада са колегама припадао групи реформиста – напомиње Калинић.
Калинић истиче да се не смије заборавити да су Срби прије почетка рата у БиХ имали државу. „То не треба заборавити, као и то да смо добар дио своје самосталности и свог суверенитета у Дејтону и након њега уступили тој такозваној БиХ. Значи, БиХ, ове нове, након Дејтона, у суштини не би ни било да јој Република Српска није дала своју партиципацију у свему томе“, категоричан је Калинић.
Сада се мора, каже Калинић, поштовати Устав БиХ и слово изворног Дејтонског споразума или ће бити непоходни разговори о другим рјешењима за српски народ и Републику Српску.
– Не желимо, наравно распад БиХ, али ако се настави са уцјенама, притисцима, условљавањима, политиком унитаризације БиХ, гдје би у суштини један народ имао доминантну улогу у односу на друга два конститутивна народа, то нас неће одвести на добро – оцијенио је Калинић.
РЕПУБЛИКА СРПСКА ЈЕ НАША ТЕКОВИНА, НАШЕ ИМАЊЕ, НАША ИМОВИНА
Он наглашава да су Срби спремни да бране своју слободу и равноправност Републике Српске и истиче да то жели сваки наш човјек, од најмлађег до најстаријег.
– Ми не мислимо да Републику Српску било коме да дамо, то је наша тековина, то је наше имање, наша имовина у сваком погледу. Надам се да ће Република Српска бити, трајати и опстати још много, много, много година – рекао је Калинић.
Он је поручио да је Народна скупштина Републике Српске главна је и најважнија одбрана самосталности Српске и равноправности српског народа у оквиру БиХ.
– Народна скупштина има незамјењиву улогу и у прошлости и у будућности, јер је управо наш парламент ослонац Републици Српској и српском народу и један од најбољих облика могуће и свеобухватне сарадње са Србијом – истакао је Калинић.
РАТ У БиХ МУСЛИМАНИ НИСУ ПОЧЕЛИ САМО У САРАЈЕВУ, НЕГО НА ШИРЕМ ПОДРУЧЈУ
Инспектор у МУП-у Републике Српске Симо Тушевљак већ дуже упозорава на скандалозну чињеницу да је припадницима такозване „Патриотске лиге“, „Зелених беретки“ и других паравојних јединица под контролом муслиманских власти у Сарајеву признато право учешћа у рату од априла 1991. године иако је БиХ тада била у саставу бивше Југославије.
– Јасно је да су се они већ тада спремали за рат, јер су муслимани у БиХ, много прије него што је дошло до организовања српског народа у БиХ, кренули у припреме за трагичне сукобе на овим просторима и излазак из Југославије. Бошњаци су тада јавно прокламовали да су за останак БиХ у СФРЈ, а заправо су се тајно и увелико припремали за сецесију и могуће сукобе – подсјећа Тушевљак.
Истовремено, наставља он, Хрватска је 1991. године рат, који се већ водио на њеној територији, пренијела у БиХ, а по западној Херцеговини већ тада су ходали припадници хрватске војске, њеног ХОС-а и паравојних јединица, који су крајем 1991. и почетком 1992. године извели нападе на небрањена српска села Равно, Купрес, Сијековац и друге.
– Због тога не треба само град Сарајево везати за почетак рата у БиХ, јер се то десило на много ширем подручју БиХ – истиче Тушевљак.
Он је подсјетио да је 4. априла 1992. године у полицијској станици у Сарајеву мучки убијен полицајац Перо Петровић, Србин, који је управо тог дана привео једног превејаног сарајевског криминалца.
Предсједник Удружења ратних ветерана служби безбједности Републике Српске – Подружница Источно Сарајево Радован Пејић рекао је раније Срни да је Петровић био частан полицајац који је убијен у полицијској станици, извршавајући свој дужност.
– Након што је покушао да спријечи крађу возила у једном сарајевском насељу, ухапсиле су га муслиманске паравојне полицијске снаге у тадашњем МУП-у Сарајево и одвеле га у станицу Ново Сарајево гдје је убијен – навео је Пејић.
Перо Петровић постхумно је одликован Медаљом заслуга за народ.
Истог дана у нападу муслиманских паравојних формација на Полицијску школу на Врацама убијени су српски специјалци Миле Лиздек /32/ и Милорад Пупић /29/, рањени су Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура, а повријеђен Милорад Марић.
Лиздек и Пупић постхумно су одликовани Оредном Милоша Обилића.
Муслиманска паравојна формација такозване „Зелене беретке“ су већ 3. априла 1992. године заузеле све полицијске станице у Сарајеву, осим станица на Илиџи и у Илијашу.
АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ – ГЛАВНИ КРИВАЦ ЗА РАТ У БиХ
Предсједник Скупштине Републичке организације старјешина Војске Републике Српске пуковник Благоје Ковачевић сматра да је главни кривац за избијање грађанског рата 1992. године у БиХ тадашњи муслимански лидер Алија Изетбеговић који је са два важна међународна мировна споразума повукао своје потписе, на наговор бившег америчког амбасадора Ворена Цимермана, али и због притиска СДА која није жељела никаве договоре са Србима у БиХ.
Он је раније Срни рекао да се прије избијања оружаних сукоба на територији БиХ водила веома интензивна дипломатска активност.
У љето 1991. године вођени су преговори српске и муслиманске стране о будућности БиХ у новонасталим околностима отцјепљења Словеније, Хрватске и Македоније од остатка СФРЈ. Српску делегацију предводио је Радован Караџић, а муслиманску Мухамед Филиповић. У преговорима су учествовали и Никола Кољевић, Биљана Плавшић и Момчило Крајишник, са српске, а Адил Зулфикарпашић с муслиманске стране, који је заједно са Филиповићем имао пуно овлаштење Изетбеговића.
Ковачевић појашњава да се то овлаштење односило на одобрење члановима муслиманске делегације да може да доноси обавезујуће одлуке, односно да могу да потпишу споразум о којем се договоре са српском страном.
Према његовим ријечима, преговоре је иницирала муслиманска страна, желећи да уреди однос са остатком СФРЈ, те да обезбиједи равноправност Муслимана са Србима и Црногорцима у новој држави.
– Они су инсистирали на територијалној цјеловитости БиХ, а и опстанак у заједничкој држави са Црногорцима и Србима ради Муслимана на простору Рашке области. Срби су поставили услов да опстану у заједичкој држави, без обзира како ће она изгледати у будућности. Основна начела преговора била су да БиХ остане у заједничкој држави Југославији, а да задржи суверенитет. Са осталим чланицама дијелила би заједничку и спољну политику, војску, новац, царине и економску политику – наводи Ковачевић.
Он напомиње да су се у току преговора двије стране споразумјеле да БиХ остане у саставу Југославије као суверена и равноправна у својим границама, да унутар БиХ неће бити подјела, да ће војска у БиХ бити успостављена искључиво од њених држављана – грађана и да једино држављанин БиХ може бити њен командант, при чему би делегације чланица у заједничкој држави имале право вета по питању виталних националних интереса.
Тада, истиче Ковачевић, није договорен карактер државе, јер су муслимани инсистирали да то буде савез држава, а Срби да то буде савезна држава.
– О преговорима је упознат и тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић који се сагласио са резултатима договарања и још је предложио да Алија Изетбеговић буде предсједник БиХ, а да БиХ буде посебна војна област и да командант те војске увијек буде муслиман. Споразум је потписан д 14. јула 1991. године и први пут је објављен у Београду 1. августа 1991. године. Овај споразум муслиманска страна одбацила је одмах послије објављивања – наглашава Ковачевић.
КУТИЉЕРОВ ПЛАН МОГАО ЈЕ ДА СПРИЈЕЧИ РАТ У БиХ
Други споразум, подвлачи он, који је могао да спријечи избијање рата у БиХ био је такозвани Кутиљеров план, према којем је БиХ требало да постане децентрализована држава у којој би све општине биле подијељене по националној основи.
Овај план предвиђао је стварање три конститутивне националне јединице са већинским бошњачким, хрватским и српским становништвом.
Муслиманима је требало да припадне 44 одсто теритрије или 50 општина, Србима 44 одсто територије или 37 општина, Хрватима 12 одсто територије или 20 општина.
БиХ би се састојала од три конститутивне јединице, а скупштина би имала два дома – дом грађана и дом конститутивних јединица. Према овом моделу, Сарајево би имало екстериторијални статус.
Овај план потписали су 18. марта 1992. године Караџић, Изетбеговић и Мате Бобан.
– Накнадно, 28. марта исте године, Изетбеговић, на наговор америчког амбасадора Ворена Цимермана, повлачи свој потпис са овог документа и одбацује га. Као што се види из презентованих чињеница, оба пута свој потпис са ових кључних доумената повлачи муслимански политички лидер Изетбеговић, једном јер је његова странка СДА одбила била какав договор са Србима, на чему је посебно инсистирао његов блиски сарадник Хасан Ченгић, а други пут на наговор Цимермана – тврди Ковачевић.
Након тога, подсјећа он, Изетбеговић је у парламенту БиХ изговорио судбоносну поражавајућу реченицу да ће жртвовати мир за суверену и независну БиХ, чиме је директно утицао на избијање оружаног сукоба у БиХ.
Према његовим ријечима, већ тада је српски народ у Хрватској био изложен оружаним нападима и терору, а Србима је једино у помоћ пристигла тадашња ЈНА, која је спријечила његов погром и потпуно уништење на простору тада већ, нажалост, међународно признате Хрватске.
ПОЛИТИКА ЗАГРЕБА ПОЧЕТКОМ ДЕВЕДЕСЕТИХ – ИСТА КАО И ПОЛИТИКА НДХ
– Политика тадашњег руководства Хрватске није се уопште разликовала од политике коју је проводила злогласна Независна држава Хрватска током Другог свјетског рата. Разлика је била само у томе што је НДХ директно настала на темељима фашистичке Њамачке, док су садашњу Хрватску тада подржавале САД и друге чланице НАТО, међу којима су се нарочито истицале Њемачка, Италија, Велика Британија, Француска, Холандија, па чак и Аустрија која није чланица НАТО – каже Ковачевић.
Он тврди да је Хрватска своје циљеве жељела да оствари на сличан начин као и НДХ, а то значи трећину Срба треба побити, трећину протјерати и трећину асимилирати или насилно покатоличити.
– Да су намјере хрватских власти биле исте као и НДХ 1941. године говори податак да су они извршили оружану агресију на БиХ у марту 1992. године иако су на тим просторима већ биле јединице УНПРОФОР-а и бивше ЈНА, пошто је тада БиХ још увијек била дио Југославије. То је била отворена агресија, тим прије јер су и муслимани и Хрвати у БиХ, по узору на хрватску антисрпску политику, 10. јуна 1991. године формирали паравојне структуре оличене у злогласним формацијама „Зелене беретке“ и „Патриотска лига“, те ХОС … Чињеница је да су у то вријеме једине законите оружане силе биле Војска Југославије и МУП БиХ – наводи Ковачевић.
Он подсјећа и на трагични 1. март 1992. године који је поред нелегалног референдума муслиманско-хрватске коалиције у српском сјећању оставио посебно тужан траг, а то је убиство српског свата Николе Гардовића, јер пуцањ у њега био и пуцањ и у Српску православну цркву, највећу светињу српског народа, али и у српску државу јер је тада отета, згажена и запаљена српска тробојница.
Према његовим ријечима, 3. марта хрватска војска напада Брод, а потом 26. и 27. марта и Сијековац гдје чини крваве злочине над невиним српским народом, који су настављени и на подручју Купреса, те села Равно, што је био дефинитиван увод у, за Србе, нежељени крвави грађанско-вјерски сукоб у БиХ.
Ковачевић напомиње да се у то вријеме, Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске непрекидно налазио под оптужбама за гранатирање Сарајева и намјерно изазивање страдања становништва иако је и сам био непрекидно изложен снажним дејствима муслиманских снага.
– Прихваћена лаж сарајевских и бјелосвјетских медија да су се `четници`, како су Србе погрдно звали, налазили по брдима и планинама око Сарајева и да су одатле артиљеријом свих калибара у неограниченом броју, варварски разарали мултиетничко Сарајево, лако се демантује у линијама предњег краја одбране између зараћених страна. Сарајево је било подијељен град, и то је остало до краја рата а имали су издашну помоћ бројних међународних кругова – каже пензионисани пуковник Војске Републике Српске.
Без обзира на све проблеме и недаће које су га пратиле у току Одбрамбено-отаџбинског рата, истиче Ковачевић, Сарајевско-романијски корпус извршио је све постављене задатке, а специфична ситуација у којој се налазио умногоме је утицала на борбена дејства у којима је учествовао.
– Није познато да ли је игдје забиљежена овако специфична конфигурација зоне одговорности неког оперативног састава и непрекидна изложеност оптужбама за нападе и гранатирање Сарајева. Корпус се веома успјешно носио са вишеструко надмоћнијим непријатељом и побједоносно завршио свој ратни пут, а нестао је и отишао у историју, заједно са српским општинама које су по Дејтонском мировном споразуму припале Федерацији БиХ. Српски народ свјестан ситуације није прихватио да живи у том ентитету, оставио је своја вјековна огњишта и кренуо да тражи слободу широм Републике Српске, матице Србије и у дијаспори – рекао је Ковачевић.
21/12/2024
