НОВОСТИ

Каран: Уставотворни капацитет Српске, као федералне јединице у савезној БиХ, непромијењен од 9. јануара 1992. године до данас

03/05/2024

Професор уставног права Синиша Каран истакао је да је Република Српска настала 9. јануара 1992. године на бази воље српског народа изражене на плебисциту 9. и 10. новембра 1991. године и дефинисала свој статус у саставу савезне државе Југославије као њена федерална јединица, и тај уставноправни капацитет унесен и у дејтонску, новостворену савезну, федералну БиХ као федерална јединица има и данас.

 

Професор Каран је навео да је Република Српска посебно дефинисала питање територијалног разграничења са политичким заједницама других народа БиХ, као и разрјешење других међусобних права и обавеза, на начин да се то питање изврши мирним путем и договором, уз уважавање етничких, историјских, правних, културних, економских, географских, комуникацијских и других битних критеријума и уз поштовање принципа и правила међународног права.

Такође, додао је он, Декларацијом о проглашењу Републике Српске одређује се да ће до избора и конституисања нових органа и институција, који ће бити установљени њеним Уставом, функције државних органа у Републици Српској обављати Скупштина српског народа у БиХ и Министарски савјет.

Анализу професора Карана за Срну, у којој појашњава зашто Република Српска штити федерални (дејтонски) облик унутрашњег државног уређења, преносимо у цијелости:

ПРИНЦИП ДОБРОВОЉНОСТИ – ПРАВО СВАКЕ НАЦИЈЕ
Принцип федерализма данас је, прије свега, принцип добровољности као право сваке нације да суверено одлучи да ли ће створити своју самосталну државу или ће се ујединити у федералну заједницу са другим нацијама.

Овим принципом федерализам се учврстио да не би постао један скривени облик централизма и превласти једне националне групе над другима. Принципи федерализма постају напредни политички инструменти онда када служе јачању и развоју демократије и ако доприносе ослобођењу од хегемонизма, наметања туђе воље мањим нацијама од већих (бројнијих) нација.

ЗАГОВАРАЊЕ ПРИНЦИПА ЈЕДАН ЧОВЈЕК – ЈЕДАН ГЛАС У БиХ ЈЕ ТОТАЛИТАРНА ИДЕОЛОГИЈА

Генерално, оно што федерацију разликује од унитарне државе јесу федералне јединице. Конституивни елементи федерације су грађани и федералне јединице, а унитарне државе само грађани.

Из ове, Уставом заштићене позиције федералних јединица, произлазе и сва друга изведена обиљежја федерације. Заговарање принципа један човјек – један глас у плуралном бх друштву је тоталитарна идеологија.

Свака држава на свијету је више или мање плуралистичка и може бити различито уређена. Али, сваки други облик државног уређења осим сложеног, федералног у мултиетнички плуралним друштвима (политички организовано друштво) просто није могућ, није одржив и противрјечан је сам себи.

Етничко није ретроградно, оно је у плуралном друштву стабилизација, политички оквир, посебна вриједност која има интерес да штити заједнички оквир само у мјери у којој није и сама угрожена.

УНИТАРИЗАМ У ВИШЕНАРОДНИМ ЗАЈЕДНИЦАМА ЈЕ НАСИЉЕ ДРЖАВЕ ПРЕМА ГРАЂАНИМА И НАРОДИМА

Унитаризам у вишенародних заједницама није ништа друго до насиље државе, државне организације према грађанима и народима. Федерализам даје могућност еманципације, али само ако постоји и субјективни фактор заједништва који омогућава равноправност.

Федерализам на бх начин само је привид, маска, извртање наглавачке концепта добровољног удруживања, са могућношћу раздруживања до отцјепљења и поновног удруживања на добровољној основи.

Постављање националног питања и његово рјешење мора поћи од ранијих концепција негације тог питања или формалистичког приступа, те унитаристичког рјешавања државним концептом југословенства у негативном значењу (сада примјер босанске нације), негацијом идентитета.

Историја је показала да централизам, унитаризам и државно насиље нису способни ријешити национално питање, игноришући стварност и реалне односе, промовишући нереално јединство, стварајући имагинарни субјективни фактор који није способан на дуже вријеме одржати систем.

Постојале су изворне (дејтонске) основе за изградњу новог друштва. Нације су имале шансу да се заједнички, равноправно развијају.

С друге стране, у другој фази, протоком времена, шире се компетенције централних органа БиХ, али управо у смислу централизације, готово отуђености од федералних, конститутивних дијелова (ентитета-народа) из којих су проистекли.

Потреба за другачијом организацијом државе, или разграничењу, раздруживању, новом договору могућих односа савезне државе добија се на снази.

МУЛТИЕТНИЧКА ФЕДЕРАЦИЈА НЕ СМИЈЕ ДА УКИДА ПРАВА НАЦИЈА

Федерација не смије, посебно не мултиетничка, да укида права нација, њихове културе, политичке партиципације, економски просперитет (проблеми са раподјелом пореза), стварајући неко вјештачко “интегрално државно јединство”.

Реакције су историјски оправдане: по истом принципу по коме се народи удружују (желећи еманципацију своје битности у снази са другима), народи се и раздружују управо из разлога заштите свог идентитета и укупног напретка. То право је историјска побједа равноправности народа кроз различите облике државног уређења: федерално или унитарно.

Могуће правце развоја босанскохерецеговачког федералног државног уређења треба тражити у развијању уставних принципа, на бази: добровољности процеса даље изградње друштва, поштивању паритета у формирању институција и консензуса као доминантног начина доношења одлука. Превласт и доминација било ког нивоа, федералног или савезног, супротна је тим принципима.

И као најважније питање, без дилеме у уставноправној науци и пракси, постоји потпуна сагласност о томе да систем подјеле надлежности између државних субјеката у сложеним федералним државним заједницама, савезној држави, представља: кључно, најсложеније и најделикатније питање организације и функционисања тих заједница, питање уставног и правног поретка, и уставно одређеног облика државног и друштвеног уређења. Питање опстанка.

И управо због свог снажног федералног статуса у савезној, мултиетничкој асиметричној федерацији БиХ, Република Српска је нападана свих 29 година искључиво са аспекта снаге њеног федералног статуса, државног суверенитета и ограниченог вањског суверенитета, претварајући је у, лукаве конструкције, децентрализоване мултиетничке и грађанске демократске заједнице. Велики број унитарних држава може имати ове квалификације, али федералне не.

Начини на које се “ударало” на федерални облик државног уређења јесу пресуде Уставног суда БиХ, дјеловање Тужилаштва и Суда БиХ, Суда за људска права у Стразбуру, Канцеларије високог представника, пресуде за ратне злочине домаћих судова и Хашког суда, санкције појединцима и носиоцима најважнијих државних функција, политичке злоупотребе покушаја доношења резолуције о Сребреници.

Сва та кретања карактерише тенденција ревизије Устава вануставним путем под различитим изговорима, а најрадикалнији су захтјеви који су против двоентитетског уређења, а за класично централистички и унитаристички грађански модел уставноправног уређења, при чему се злоупотребом демократизације друштва и борбом за људска права у суштини стварају услови за унитаризацију и мајоризацију.

Тако је и дошло до сукоба нормативног и стварног до мјере да доводи у питање пронађени уставни оквир функционисања новонастале државне заједнице федералног типа и њених институција.

Главно оружје против Републике је требао бити Уставни суд БиХ (сакривен иза правног и коначно обавезујућег ауторитета), потпомогнут уставом овлашћеним покретачима уставних спорова и заштите уставности (бошњачки и “хрватски” члан Предсједништва, бошњачки посланици Парламентарне скупштине БиХ, бошњачки делегати у Вијећу народа Републике Српске), да синхронизовано задају “посљедњи ударац” Републици кроз “заштиту” људских права и слобода, забрану дискриминације, правну државу, владавину права, европске стандарде, у коначном трасирање пута у стварању грађанске (бошњачке) државе.

Кроз одлуке Уставног суда, требало је извршити “уставноправну” ревизију Устава и уставних и дејтонских принципа, при чему би без формалне промјене

Устава дошло до потпуне трансформације БиХ и оживљавања континуитета ратне, непостојеће, имагинарне, грађанске, бошњачке републике БиХ као тзв. уставноправног сљедбеника нестале, распаднуте СР БиХ.

ПОКУШАЈИ ЦЕНТРАЛИЗАЦИЈЕ БиХ И МИНИМИЗИРАЊЕ ЕТНИЧКОГ КАРАКТЕРА

Тако су се оспоравале одредбе имовинских односа садржане у Закон о пољопривредном земљишту, Закон о унутрашњој пловидби Републике Српске, Закону о шумама и Закону о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти, јер је питање “државне имовине” у искључивој надлежности “државе” БиХ.

Оспоравају наше дјеловање у сегменту о правосудним институцијама БиХ, у области одбране и безбједности, индиректног опорезивања. Одлука Уставног суда БиХ о конститутивности народа у ентитетима промијенила је унутрашњу структуру ентитета.

Ријеч је о примјеру гдје се и Уставни суд БиХ јавља као творац Устава и врши његову ревизију, а његова основна улога је управо заштита неуставне промјене и уопште, заштита Устава БиХ. Може се рећи да се преко захтјева за усклађивање неких одредаба Устава Републике Српске тражи промјена базних, темељних принципа Устава и уставног уређења БиХ.

 

Посебно одлука о конститутивност народа на нивоу БиХ и ентитета је опасан политички принцип који је своје разорно дјеловање (на уставну структуру и њену стабилност) показао на просторима бивше СФРЈ. Суштински домет овакве одлуке јесте покушај централизације БиХ и минимизирање етничког карактера, значаја суверенитета и државности ентитета.

Подсјећамо, да се не заборави, и оспоравање Закона о Дану Републике Српске, као континуитет напада на постојање Републике као федералне јединице која је са другом федералном јединицом Федерацијом БиХ системом спајања (агрегације) створила савезну БиХ након распада (дебелације) СР БиХ.

ПРЕСУДАМА СЕ ЖЕЛИ МИЈЕЊАТИ ОБЛИК ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА

Исто тако, пресуде Европског суда за људска права (Сејдић-Финци, Зорнић, Пилав, Пударић, Ковачевић) нису ништа друго него подвала Републици Српској и у функцији су континуиране политике напада на њу у тежњи ка стварању унитарне “грађанске” БиХ, користећи “демократију недискриминације” кроз судске пресуде у процесу унитаризације.

Или другачије речено: пресудама се жели мијењати облик државног уређења супротан друштвеним и укупно историјских условима настанка тог и таквог, сложеног, мултиетнички федералног државног уређења.

Дугорочно би цијела БиХ била изборна јединица, и вратили би се на унитарну већинско бошњачку државу “један човјек – један глас”, а не смијемо заборавити да нас је управо та и таква БиХ увела у трагичне сукобе. Она се показала неспособном да заштити слободу и права три народа.

Унитаризам је фактор нестабилности и извор сукоба у коме превладава принцип доминације.

БиХ СА ВИСОКИМ ПРЕДСТАВНИКОМ ПОСТАЛА ЈЕ КВАЗИ ДРЖАВА И ПРОТЕКТОРАТ МОДЕРНОГ ДОБА

Када је ријеч о канцеларији високог представника (ОХР) он је дјелујући као самозвана уставотворна и законодавна власт вршио ревизију устава БиХ, пореметивши уставом утврђену и јасно одређену конфедерално-федералну равнотежу између конститутивних народа и ентитета, са циљем јачања тенденција за централизацијом и унитаризацијом БиХ кроз мајоризацију.

БиХ са високим представником постала је несуверена, неефикасна, квази држава, протекторат модерног доба, истовремено кршећи људска права и слободе конститутивних народа и грађана, владавину права и правну државу, посебно уставност и законитост.

Он не може да намеће законе, мијења ентитетске уставе, не може “заледити” банковне рачуне странака, укинути судске одлуке, забранити одређеним лицима именовање на политичке функције, смијенити функционере на највишем политичком нивоу, или лица на неким другим кључним позицијама.

САНКЦИЈЕ САД ПОСЉЕДЊИ АДУТ ЗА ХИТНО “ДЕМОКРАТСКО” ПРЕСТРУКТУРИРАЊЕ СРПСКЕ

Такође, САД су увеле “демократске” санкције Републици Српској и њеним представницима који су уставна категорија, основа државне структуре на којој почива БиХ и довели у опасност и сам опстанак савезне заједнице. Амерички

позиви на “демократију санкција” као посљедњим адутом као хитно “демократско” преструктурирање (не)демократске Републике Српске, “тираније ентитета и конститутивних државотворних народа”, опструкције функционисања државе, наводе на “потребу” демократизације друштва грађанског типа, један човјек – један глас као једино исправном демократском друштвеном систему.

САД санкцијама изражавају свој став да искључиво унитарно – грађански опредијељене политичке снаге, представљају “алтернативу” федералним етничко-ентитетским (уставним) односима.

Морамо бити сасвим јасни, унитарно државно уређење у слојевитим, мултикултуралним, мултиконфесионалним, мултинационалним и историјски разједињеним заједницама као што је БиХ, није ништа друго до насиље државе, државне организације према њеним грађанима и народима. Покушај мајоризације изражен кроз форму “ефикасне државе, јаких централних компетенција, са способношћу међународног субјективитета и интеграционих процеса” је заблуда, неистина и опасан политички пут.

У БиХ је колективитет, конститутивни народ и ентитети, онтолошки субјект сложене државне заједнице који се представља сам и не тражи реализацију својих, колективних интереса посредним путем, при чему артикулација колективитета јесте и уставна категорија, есенцијални елемент, не придодат, већ оригинаран.

НИКО НЕЋЕ УКИНУТИ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Или другачије речено нико неће укинути Републику Српку иако покушавају да је укину скоро 30 година, исисавајући кључне елементе на којима почива, не разумијући да на такав начин урушавају само биће и опстанак БиХ.

У покушајима да Српску претворе у административну јединицу, у односу на федералну која је у основи држава сама за себе и која је као таква и ушла у БиХ, само додатно угрожавају сам опстанак БиХ, а Српску враћају на основе из 1995. године, када је са својим пуним државним капацитетом и ушла у државну заједницу БиХ.

Коментари

0

Пошаљи коментар

Остале Вијести