НОВОСТИ

Митровић: Процес против Додика и Лукића наставак неповратног распада антидејтонске БиХ

07/12/2023

Процес који такозвано тужилаштво и суд БиХ воде против предсједника Републике Српске Милорада Додика и директора Службеног гласника Републике Српске Милоша Лукића по непостојећем кривичном дјелу заштите лика и дјела Кристијана Шмита, наставак је неповратног распада антидејтонске БиХ, истакао је правник Славко Митровић у колумни за Независне новине.

Колумну “Сарајевска зона сумрака” преносимо у цијелости:

 

Процес који такозвано тужилаштво и суд БиХ воде против предсједника Републике Српске Милорада Додика и директора “Службеног гласника Републике Српске” Милоша Лукића по непостојећем кривичном дјелу заштите лика и дјела Кристијана Шмита, наставак је неповратног распада антидејтонске БиХ. Све то личи на наставак онога што се вијековима звало “кадија те тужи, кадија те суди”. Тако кадија/тужилац Недим Ћосић тужи Додика и Лукића, онда то пошаље кадиници за претходни поступак Јасмини Ћосић Дедовић.

 

Иначе, у предметима гдје је она предсједник или члан вијећа многи су огорчени на њу, сматрајући је врло субјективном, острашћеном, не поштује ништа у погледу приједлога одбране. Тако је било и у случају против Додика и Лукића, али је претходно незаконито поучила кадију/тужиоца Ћосића како да исправи килаву оптужницу. Оно што је килаво, не може се исправити, али је кадиница Јасмина Ћосић Дедовић вршећи своју “обавезу” потврдила оптужницу. Онда, као што је ред када се суди каурима, одреде кадију Мирсада Стрику. Он је један од 13 судија и седам тужилаца који се наводе у Информацији Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина као ратни кадрови који су оптуживали и пресуђивали Србе.

 

Зато је Додик с правом рекао: “Предсједник Републике Српске иде на то намјештено суђење у суд БиХ да покаже колико је оно антиуставно и антиправно, колико је оно муслиманско и антисрпско, и колико је тај суд мјесто за шиканирање Срба и њихов политички прогон. Суд је непријатељско мјесто за Србе и за то је и направљен.”

 

Истина је у чињеницама

 

По Уставу БиХ као међународном уговору који су као Анекс 4. Дејтонског споразума потписали Република Српска и Федерација БиХ, не постоје ни суд ни тужилаштво на нивоу БиХ. Како је то убитачно прецизно констатовао професор уставног права и судија Уставног суда БиХ Звонко Миљко приликом оцјене уставности наметнутог закона о суд БиХ, као зле творевине ОХР-а и тадашњег високог представника Волфганга Петрича: “Не може да постоји Суд Босне и Херцеговине ако га нема у самом Уставу Босне и Херцеговине. Овај закон не би могла да донесе чак ни Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине, па тако ни високи представник, јер су судови увијек уставна категорија.”

 

По Анексу 10. Дејтонског споразума високи представник није “високи представник међународне заједнице”, већ пет страна потписница тог Анекса 10. (Република Српска, Федерација БиХ, непостојећа “Република БиХ”, затим СРЈ – Србија и Република Хрватска) и од њих је добио право на постојање и именовање. Ако нека страна потписница одбије именовање било ког лица за високог представника, онда ни Савјет безбједности УН не може потврдити именовање таквог лица. Народна скупштина Републике Српске је 10. марта 2021. године усвојила закључак по коме “сматра да су досадашња номиновања, избор и потврђивање високог представника недовољно транспарентни, јер није уважавана неопходност консултација и прибављања сагласности страна, како је предвиђено Анексом 10. Ово представља довољан основ за одбацивање било ког именовања високог представника без процедуре предвиђене Анексом 10. Дејтонског споразума.”

 

Њемачког туристу Кристијана Шмита, након што се ушуњао у БиХ, за “високог представника” именовала је група страних амбасадора у Сарајеву кршећи члан 41. Бечке конвенције о дипломатским односима (забрана мијешања у унутрашња питања земље домаћина) и о томе саопштила: “Данас су у Сарајеву амбасадори земаља чланица Управног одбора Савјета за провођење мира службено именовали Кристијана Шмита за сљедећег високог представника у Босни и Херцеговини, након што га је за то мјесто кандидовала Њемачка*.” Ова звјездица на крају њиховог саопштења значи да то није подржао амбасадор Руске Федерације, који није желио кршити ни Бечку конвенцију ни Дејтонски споразум и његов Анекс 10. Својом брљотином сарајевска група амбасадора понижава и БиХ, дајући право Њемачкој да кандидује високе представнике. Да ли је БиХ поново окупирана од њемачког рајха и његових фашистичких слуга? Иначе, Савјет безбједности УН на сједници одржаној 22. јула 2021. одбио је подржати именовање Кристијана Шмита за високог представника, јер је добио само два гласа, а осталих тринаест чланица је било уздржано.

 

Дакле, Кристијан Шмит по два основа није високи представник: прво – што је Република Српска изразила изричито противљење именовању било кога за високог представника; друго – што ни Савјет безбјености УН није потврдио Кристијана Шмита за високог представника. Он је самозвани високи представник и криминалац који крши међународно право.

 

Такозвана “бонска овлашћења”

 

Превара, подвала, лаж, криминал – тако би се могла назвати представа о “бонским овлашћењима високог представника” које је наводно добио од стране Савјета за имплементацију мира, (познатог као ПИК, који је у ствари самоизабрано тијело самоизабраних земаља без оснивачког, статутарног или процедуралног акта; или “неформална група земаља” како овај скуп назива Европски суд за људска права) на конференцији одржаној у Бону, децембра 1997. године. “Бонска овлашћења” су наводно садржана у тачки 11.2. закључака тог скупа који гласи: “Поздрављамо намјеру високог представника да искористи своја крајња овлашћења у регији у вези са интерпретацијом Анекса 10. Споразума о цивилној имплементацији мировног споразума, у циљу олакшања разрјешења тешкоћа путем доношења обавезујућих одлука, кад он сматра за неопходно” и то “о сљедећим питањима: а) вријеме, мјесто и предсједавања састанцима заједничких институција; б) привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у могућности да се договоре и које остају важеће док Предсједништво или Савјет министара не усвоји одлуку о том питању у складу са Мировним споразумом; ц) друге мјере при осигурању имплементирања Мировног споразума у цијелој Босни и Херцеговини и њеним ентитетима, као и неометаног рада заједничких институција. Такве мјере могу уклјучивати активности против особа које обављају јавну службу или функционера који изостају са састанака из неоправданих разлога или за које високи представник сматра да нарушавају правне обавезе успостављене Мировним споразумом или рокове за њихово имплементирање.”

 

У широком тумачењу овако уско постављених “надлежности”, чак и у набрајању питања која је високи представник сам себи написао као овлашћења, поред помињања Предсједништва БиХ и Савјета министара, заборавио је навести Парламентарну скупштину као доносиоца закона. Зато ни ПИК није ни могао “поздравити намјеру” наметања закона. Зато су сви закони које је наметао високи представник неосновани, чак и по бонским овлашћењима. Када су видјели да у “поздравлјању намјере” недостају акти које доноси Парламентарна скупштина, ОХР је једноставно дописао бонске закључке. Тако се на званичној интернет страници високог представника нашло и ово: “Један од најважнијих догађаја у процесу проведбе мира био је састанак ПИК-а у Бону у децембру 1997. године. Разрађујући Анекс 10. Дејтонског мировног споразума, ПИК је затражио од високог представника да смијени са дужности јавне званичнике који крше законски преузете обавезе и Дејтонски мировни споразум, те да, када то сматра неопходним, наметне клјучне законе уколико их не усвоје законодавна тијела Босне и Херцеговине.” Очигледан фалсификат и кривично дјело ОХР-ове структуре.

 

Шмитови закони

 

Значи, високи представници нису нису могли доносити законе по “бонским овлашћењима”. Чак и по ономе што је ОХР дописао фалсификујући “бонска овлашћења”, могли су то чинити само под два услова: ПРВО: да се ради о кључним законима; ДРУГО: ако су тај закон одбила да донесу “законодавна тијела Босне и Херцеговине”. Ниједан услов није испуњен чак ни по фалсификованим и дописаним “бонским овлашћењима”. А онда Кристијан Шмит, нелегални, нелегитимни и лажни високи представник, позивајући се на став 11.2. закључака Бонске конференције, 1. јула 2023. доноси три одлуке за које је написао да ступају на снагу одмах по објављивању на интернетској страници ОХР-а. Једном одлуком “спречава ступање на снагу Закона о измјени Закона о објављивању закона и других прописа Републике Српске”; друга је одлука којом “спречава ступање на снагу Закона о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ”. Оба ова закона донијела је Народна скупштина Републике Српске 27. јуна 2023. као уставни законодавни орган Републике Српске.

 

Трећа Шмитова ништарија је “одлука којом се доноси закон о измјенама и допунама Кривичног закона Босне и Херцеговине” којом ОН допуњава Кривични закон БиХ новим чланом 203. а), измишљајући срамотно кривично дјело “неизвршавање одлука високог представника” и “казну затвора од шест мјесеци до пет година”. Уз то иде и “забрана вршења дужности, престанак службене дужности и престанак запослења, одузимање одликовања, забрана вршења службене дужности итд.” Шмит је овај закон писао у договору са опозицијом из Републике Српске, јер је сам изјавио да су они (СДС, ПДП и нека група) од њега тражили да уклони Додика пошто не могу да га побиједе на изборима већ 17 година, у десет одржаних избора.

 

Кривица је у “бе-ха правосуђу”

 

Дакле, датум доношења Шмитових одлука и прописивање кривичног дјела непоштовање лика, дјела, умотворина њемачког туристе и криминалне штеточине је 1. јули 2023. године. Од тог дана, по Шмиту, не постоје ова два закона која је донијела Народна скупштина Републике Српске 27. јуна 2023. године. Самим тим све у вези са ова два закона које је Шмит “укинуо”, сви акти и радње које било ко учини, ништаво је и не производи никакво дејство. Кристијан Шмит је у своје кучине упетљао и накарадно бе-ха правосуђе, па “Тужилаштво БиХ” 22. августа 2023. подиже оптужницу против Милорада Додика и Милоша Лукића у којој су написали: “Милорад Додик, као службена особа у институцији Република Српске, у својству предсједника Републике Српске, користећи овласти прописане чланом 80. став 1. тачка 4. Устава Републике Српске донио Указ о проглашењу” два закона које је донијела Народна скупштина Републике Српске 27. јуна 2023. године, “и на тај начин не примјењујући и не проводећи одлуку високог представника Кристијана Шмита од 1.7.2023. која је ступила на снагу тог датума, а којом се обуставља законодавни поступак доношења наведених закона”.

 

Шта би друго радио предсједник Републике Српске, него поштовао Устав Републике Српске. Достављена оптужница је писана латиницом, на језику који личи на хрватски и бошњачки, па је и то кршење конвенција о људским правима.

 

Тужилац је јасно написао и потписао да је Кристијан Шмит још 1.7.2023. обуставио законодавни поступак. То значи, да оно што су радили Додик и Лукић након 1.7.2023. нису ни могли 7.7.2023. починити кривично дјело “неизвршавање одлука високог представника из члана 203. а) став 1. Кривичног закона БиХ” како тврди “Тужилаштво БиХ”, а потврђује “Суд БиХ”, поштујући Кристијана Шмита. Ако поштују Шмитове одлуке и његово “обустављање законодавног поступка”, како онда туже и суде за радњу потписивања указа и објављивања “неважећих” закона у “Службеном гласнику Републике Српске”, након што је Шмит “обуставио законодавни поступак”. Нема логике, али то је БиХ.

 

Тужиоци и судије вануставног бе-ха правосуђа, за разлику од Додика и Лукића, починили су читав низ кривични дјела. Прекршили су: начело законитости (члан 3. Кривичног закона БиХ) и починили кривична дјела: злоупотреба положаја или овлашћења (члан 220.), несавјестан рад у служби (члан 224.), несавјестан рад у служби (члан 224.), кршење закона од стране судије (члан 238.) итд. Све то иако су положили заклетву: “Изјављујем да ћу обављати своју дужност у складу са Уставом и законом, да ћу доносити одлуке по свом најбољем знању, савјесно, одговорно и непристрасно у циљу спровођења владавине закона, и да ћу штитити слободе и права појединаца загарантована Уставом Босне и Херцеговине.” Заклетва не помиње ни високог представника ни стране амбасадоре који управљају “тужилаштвом и судом БиХ”.

 

У свим државама свијета законе доносе парламенти, па је тако прописано и Уставом БиХ, који прописује: “Парламентарна скупштина је одговорна за доношење закона потребних за спровођење одлука Предсједништва или извршења надлежности Парламентарне скупштине према овом Уставу.” Устав БиХ не даје ником другом право да доноси законе из надлежности које припадају нивоу БиХ. Нема никаквог овлашћења за високог представника да може доносити законе Босне и Херцеговине!

 

Сарајевска зона сумрака гора од Кафкиног романа

 

Франц Кафка је, написавши роман “Процес”, описао случај Јозефа К. То је прича о човјеку који је оптужен од стране далеког и недоступног органа власти, за злочин чија природа остаје до краја непозната и њему и читаоцу романа. Као да је описао поступке тужилаца и судија вануставног бе-ха правосуђа. Они нису ни читали ни Устав БиХ у коме пише: “Босна и Херцеговина је демократска држава која функционише у складу с владавином права и има слободне и демократске изборе.” Владавина права подразумијева уставност и законитост. То значи да законе којима се регулишу одређене области државног и друштвеног уређења, доносе парламенти на основу уставом утврђене надлежности. Све супротно томе нема правну важност, ништаво је и непостојеће, па и “Шмитови закони”.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести