НОВОСТИ

Тадић: Бесмисленост полемика о Сребреници

25/04/2024

Већ скоро двије деценије воде се полемике о карактеру злочина и броју жртава у Сребреници, а од одлука хашких судова и о томе да ли је оправдано било рећи да је у питању био геноцид. На ту тему потрошено је више времена него на било коју другу тему у БиХ, истиче правик Огњен Тадић.

Када се подвуче линија види се да су сви учесници у тој наоко јединственој полемици заправо имали потпуно различите теме. Само тако могуће је објаснити зашто се скоро ни о чему не може постићи јединствен став, осим по питању да ли је упитању ратни злочин.

 

Страни интереси и Сребреница

 

Странцима који управљају процесима у БиХ ратни злочин у Сребреници из јула 1995. године био је и још увијек је само инструмент за савладавање српског отпора страној доминацији.

 

Када не функционишу ОХР-ове или неке друге санкције, када Република Српска нађе начин да избјегне финансијске опструкције, када српски представници нађу начин да избјегну блокаде на нивоу БиХ, када год Дејтонски мировни споразум надвлада страни интервенционизам… увијек се као најподеснији притисак потегне Сребреница. Тако је и овај пут са актуелним приједлогом резолуције Генералној скупштини УН.

 

Њемачки планови за потпуно овладавање не само над БиХ, него и над цијелим Балканом, логично предвиђају српски отпор. Зато је више него продуктивно да се на Србе утисне печат геноцидаша и да сутра када се сасвим очекивано Срби побуне против гушења равноправности суверених држава Србије, БиХ, Црне Горе… у односу на Њемачку, те због нарушавања њиховог признатог међународног статуса, Нијемци изађу са тезом да им се заправо не супроставља слободарски народ посвећен вриједностима УН и међународног права, него тамо неки геноцидаши. Да тако зао план не долази од Њемачке било би нам упола лакше, али када од ње долази онда човјек заиста не може то да прећути, па се чудимо и свјетским званичницима који све то виде и ипак ћуте.

 

Каквог онда смисла има полемисати са таквим странцима о злочину у Сребреници из јула 1995. године када то њима уопште и није тема? Онда умјесто тога треба јасно освијетлити мотиве не само Њемачке, него и других инволвираних земаља, па у таквом реалитету дјеловати слободарски ослобођени од окова наметнутих наратива о Сребреници и протеклом рату. Вријеме нико не може вратити, па тако ни поправљати лоше ствари из прошлости, али ни нашој ни будућим генерацијама нико не може натурати терет за нешто за шта генерално нисмо одговорни, како год ко то називао.

 

Уосталом, онаква злочиначка Њемачка након Другог свијетског рата била је под посебним међународним статусом свега четрдесет и четири године, тј. до уједињења. Аустрија као Хитлерова колијевка само десет година – до Аустријског државног уговора из 1955. године. Несретна БиХ под специјалним режимом и страним управљањем налази се већ скоро двадесет и девет година?! Због одржавања таквог статуса хашки судови, а ни и домаћи судови, нису дали правду српским жртвама, јер ко је од њих луд да каже да су и Срби жртве, када се сутра опет морају надгорњавати са Србима како би им се наметнула воља странаца?!

 

Шта онда њима значе стварни бројеви жртава, то што су жртве генерално припадници 28. дивизије тзв. Армије Републике БиХ који су се налазили у војној акцији пробоја, то што у заштићеној зони није било злочина, то што је та у јулу 1995. године десеткована војна јединица чији је командан побјегао и оставио је обезглављену претходних година чинила злочине у Сребреници и ширем подручју око ње? Па наравно да им не значи ништа, јер то није њихова тема. Њихова тема је то како наратив о Сребреници искористити да се савлада сваки облик српског отпора страној доминацији у БиХ и на Балкану. У реду, онда о томе са њима и треба разговарати.

 

Нека тема буде то да ли ишта истински добро било коме на Балкану може донијети поновна доминација Њемачке, а након што нам је свима јасно да су скоро сва овдашња зла у 20. и 21. вијеку поријеклом из Њемачке, било да се ради о ратовима које су овдје водили уз њено учешће или о њеном утицају на распад Југославије и прије и након уједињења Њемачке. Уосталом, водећи преко Кристијана Шмита политику завади па владај, Нијемци су јасно показали да у свом односу према БиХ нису ништа примијенили, па се и логично исте посљедице могу очекивати.

 

Бошњачка нација и Сребреница

 

Исто као што Србима нема смисла објашњавати неке детаље који се тичу збивања везаних за Бој на Косову из 1389. године, тако и са Бошњацима нема смисла разговарати на тему да ли је у Сребреници у јулу 1995. године био или није био геноцид. Бошњацима то уопште и није тема.

 

Неко ко је стварао нацрт за настајање данашње бошњачке нације очито је полазну тачку нашао у неспорној историјској чињеници да већина данашњих Бошњака своје поријекло има у разним облицима веза са православним српским народом, а мањина са Хрватима. То када се овако напише звучи као отворен позив у свађу, али занемарите и мене и читаоце којима оваква теза може засметати, него пођите од проблема са којим су се у коштац ухватили људи који су и сами индивидуално прошли тај процес трансформације идентитета од Србина муслимана или Хрвата муслимана, преко Муслимана, па до Бошњака муслимана – Алија Изетбеговић и Мухамед Филиповић.

 

Видите тежину проблема: Мухамед Филиповић, као потомак Хрвата католика из Загреба који је примио ислам, и Алија Изетбеговић, као потомак православних Срба из Београда који су примили ислам, могу бити припадници истог народа, тј. Бошњаци, али Хрват из Загреба и Србин из Београда не могу бити припадници истог народа?! Зато је из истих разлога због који је била неопходна Југославија како би Хрват из Загреба и Србин из Београда могли бити нешто исто – Југословени, данас неопходна БиХ како би Бошњаци уопште опстали као нација, јер свака друга опција их враћа доминантним и неупоредово снажнијим матичним корпусима као њихову вјерску мањину (изузев алтернативе у виду стварање Републике Бошњака на дијелу територије Федерације БиХ на којој су данас већина, али они то из самима себи објашњивих разлога на желе).

 

Зато се за убрзану изградњу националног идентитета Бошњака морало посегнути за најједноставнијим рјешењима. Тако, по угледу на матични корупс данашње већине Бошњака, имамо сљедећу ситуацију: Срби имају Бој на Косову, а Бошњаци Бој у Сребреници; Срби имају Косовски божур, а Бошњаци Сребренички цвијет; Срби имају Краљевића Марка, а Бошњаци Насера Орића (додуше за Марка се каже да је на Косово прекасно стигао, а за Насера да је из Сребренице прерано отишао); Срби имају наратив о Југославији, а Бошњаци наратив о БиХ; Србима су сви православни Словени заправо Срби без обзира да ли су из Словеније, Хрватске, Аустрије, Њемачке, БиХ, Србије, Македоније, а Бошњацима су сви муслимански Словени заправо Бошњаци без обзира гдје су рођени и гдје живе (што је између осталог показао и овогодишњи априлски састанак или сабор Бошњака у Сарајеву); Србима је Београд главни град гдје год да живе, а Бошњацима Сарајево; Дало би се до данима набрајати колико оваквих поређења, истовјетности и паралела има, али то обим овог текста не допушта и надам се да је паметном довољно.

 

Каквог онда смисла има полемисати са Бошњацима о злочину у Сребреници из јула 1995. године када то њима уопште и није тема? Да се испостави да је и само један војник убијен у том злочину (што наравно није тачно), опет би постојао наратив о геноциду, јер он је изабрани угаони камен модрене бошњачке нације (много чвршћи и издржљивији од оба бошњачка сабора одржана у Сарајеву из 1993. и 1994. године). Због тога, умјесто полемике да ли је или није био геноцид у Сребреници у јула 1995. године, треба јасно освијетлити мотиве таквог наратива.

 

Бошњачки лидери и интелектуалци у сталном су страху да би им нација могла исцурити кроз прсте под трајнијим утицајем Срба и Хрвата (не треба занемарити и страх од политика Црне Горе, Сјеверне Македоније, Словеније, као и од већ реализованих асимилаторских политика Албаније, Турске). Због тога национални идентитет и одрживост погрешно граде на сукобима са Србима и Хрватима, мислећи да Срби и Хрвати никада трајно и безусловно неће прихватити бошњачки национални идентитет.

 

Чињеница да је сукоб у БиХ у току кога је дефинисана модерна бошњачка нација завршен њеном афримацијом Вашингтонским споразумом (1994.) и Дејтонским мировним споразумом (1995.) код бошњачких лидера и интелектуалаца ствара погрешан осјећај да док је питање бошњачког идентитета у рукама странаца и да док је наводна обавеза странаца да га потврђују и чувају, да Срби и Хрвати неће бити у стању да га обесмисле и пониште.

 

У том смислу, у односу на Србе, наратив о геноциду о Сребреници као заједнички називник интереса страних интервенциониста и бошњачких лидера и интелектуалаца њихова је заједничка идеална тема. Међутим, стварни живот говори другачије, јер исто као што је апсурдна у претходном дијелу текста описана позиција Њемачке, апсурдна је и позиција Бошњака.

 

Прво, тиме што су чување сопственог идентитета предали су руке странаца они су заправо остали без њега. Странци га могу поништити када им то год одговара (прим. ради, то се дешавало и до сада када год би се било шта у свом интересу договорили са Србима или Хрватима).

 

Друго, тиме су доказали да је бошњачки идентитет нестабилна вјештачка конструкција која без лабораторијских услова (Вашингтон, Дејтон) и страних тутора не може самостално опстати, јер се се у стварним, природним, културним, регионалним и демографским условима он раздваја и партикуларно сједињује са матичним корпусима.

 

Треће, тај чин у потпуности је освијетлио брижљиво прикривану истовјетност инструмената развоја модерне српске нације и савремених Бошњака, а што говори о томе да је онај ко је то планирао био итекако свјестан поријекла већине данашњих Бошњака, па данашња бошњачка нација изгледа као да је неко преписао контролни рад од Србина до себе тако што је само лична имена, понеке топониме и године промијенио (као кад неко из групе “Б” препише контролни од некога из групе “А” који сједи са њим школској у клупи).

 

Четврто, тиме су историјску побједу везану за признање бошњачке нације од стране Срба и Хрвата практично поклонили странцима и обесмислили, а што их не одржава него их угрожава, јер их странци користе за сукобе са Србима и Хрватима који су што се тиче Срба и Хрвата одавно могли бити завршени, итд.

 

Све у свему, тако смо дошли до тога да све што се у фактографском смислу може знати или зна о злочину у Сребреници из јула 1995. године, како год да га неко окарактерише, треба записати и омогућити долазећим генерацијама да и они кажу шта имају рећи о свему томе, а да је данас озбиљна расправа о свему томе заправо немогућа.

 

У међувремену, не треба губити вријеме у расправама са страним интервенционистима и Бошњацима на нешто што и нису њихове теме и мотиви. Боље је освијетлити њихове теме и мотиве – оправдање стране доминације и одржање бошњачке нације, па узвратити јединственим и за ову регију љековитим одговором.

 

А договор је јасан. Вашингтонски споразум и Дејтонски мировни споразум су једини одрживи оквири у којима се у заједништву са Србима и Хрватима може сачувати бошњачки идентитет, а интереси стране доминације до сада су се показали као фактор који угрожава те споразуме, не штити их, због чега је очигледно да су страни интереси стварни и основни разлог данашњег осјећаја угрожености код Бошњака.

 

Надвладавањем интереса стране доминације, а чему бошњачки политичари радећи на своју штету дају допринос, бошњачки идентитет излажен је ризицима који га могу потпуно дестабилизовати, те услијед пада два споразума и изложити распадању у условима реалних и животних односа у регији који су контролисани само уз Вашингтонски споразум и Дејтонски мировни споразум.

 

Бошњачки лидери и интелектуалци рјешење требају тражити у томе да овај моменат, када је могуће елиминисати већи дио интереса стране доминације, претворе у платформу трајног изравнавања и равнотеже са Србима и Хрватима у БиХ. Њихово алтернативно очекивање да ће им неко у потпуности предати БиХ потпуно је узалудно (па чак и да се оствари болесни сан и да неко “на тракторима” отјера Србе из БиХ, остаће у БиХ доминантни Хрвати који би онда над Бошњацима, иако мањина, владали у име Запада, као Тутси над Хутуима). Уосталом, зар нису доживјели, видјели, чули или читали о томе како је то изгледало у прошлости?

 

Једини сто за којим се Бошњаци могу наћи, а да нису на столу, него за столом, је онај за који требају сјести заједно са Србима и Хрватима у БиХ и своју нацију коначно уозбиљити одлуком да странцима кажу “go home”. То је уједно и њихов излазак из кружног тока у коме се од 1995. године до данас манично врте тражећи било какав излаз.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести