Дејтонски мировни споразум је нарушен, али није превазиђен. Он је најуспјешнији мировни пројекат САД-а у задњих пола вијека и парадокс је да су га највише урушавали управо чиновници свих предходних администација, поручила је ово у интервјуу за Бањалука.нет Ана Тришић Бабић, савјетница предсједника Републике Српске.

Тришић Бабић је истакла да тим урушавањем Бошњаци нису добили ништа, а да је БиХ изгубила много.

– Свједоци смо да се то урушавања наставља и ових дана, напримјер, кроз урушавање и Вашингтонског споразума. Највећи дио онога што је урађено у годинама које су услиједиле, а што се показало функционалним, резултат је договора страна у БиХ. Све што се наметало силом и интервенционизмом само је стварало раздор – додаје Тришић Бабић.

Наредне године је 30. годишњица Дејтонског мировног споразума. Шта је његова највећа вриједност?

ТРИШИЋ БАБИЋ: Највећа вриједност Дејтонског споразума, уз успостављање мира, је и отклањање узрока сукоба. Рат у БиХ није почео што су се народи међусобно мрзели, већ што је нарушен принцип равноправности, и што ни један народ није желио да прихвати да други одлучују о њему.

Дејтонски споразум је уважио историјско насљеђе и природу односа. Конципирао је оквир у ком је БиХ једино могућа и одржива, али и дао могућност да барем они дијелови БиХ који имају подршку народа, као што је Република Српска, заживе и развију свој уставни и институционални капацитет.

Гдје је БиХ послије тридесет година?

ТРИШИЋ БАБИЋ: Тридесет година касније, БиХ је “чардак ни на небу, ни на земљи,“ погледа упртог на све стране, а затворених очију унутар себе. Дошли смо на раскрсницу. Један пут води ка ЕУ и коначном преузимању пуног суверенитета од стране институција и нивоа власти у БиХ. То, наравно, захтијева отворен разговор и домаћи договор, базиран на реалном и могућем. Није тајна да многи у БиХ и ван ње тај пут не виде као властиту преференцу. Међутим, међународне и регионалне околности, као и ситуација у ЕУ, говоре да ће то остати једини реални пут: ЕУ и домаћи договор.

Да ли се могло више?

ТРИШИЋ БАБИЋ: Могло је и морало, али су мотиви били различити. Република Српска је жељела и жели садржај и суштину, неки су жељели форму и гомилање печата у Сарајеву. Република Српска је имала мотив да свако да највише од себе, други су имали мотив да узму од Српске највише што могу.

Српска се бавила градњом, други разградњом.

Шта је омогућило БиХ да након двије деценије стагнације на европском путу постигне отварање преговора о чланству у ЕУ у марту 2024. године?

ТРИШИЋ БАБИЋ: У међународној политици, па тако и у ЕУ интеграцијама, ријетко је један фактор који доводи до драматичних промјена. Ситуација у Украјини и отварање ЕУ перспективе њој, Молдавији и Грузији је један фактор. Други фактор је жеља претежно сусједних држава западног Балкана, Мађарске, Аустрије, Словеније, Хрватске, да у налету позитивних и релативно брзих одлука око Украјине, регион не буде изостављен. БиХ се у том случају наметнула као логична земља, гдје су кораци из перспективе ЕУ интеграција били могући и нужни.

Има ли промјене става ЕУ?

ТРИШИЋ БАБИЋ: Да, промјена која се огледа у садржају и приступу ЕУ политике, без наметања, без идеалистичких и академских идеја о томе како Перица замишља свијет и БиХ, уз много реалнији приступ и стварање искреног простора да домаћи политичари дођу до договора.

Да ли се у БиХ нешто промијенило?

ТРИШИЋ БАБИЋ: Апсолутно, и мислим да је та промјена и најважнији фактор. Спремност бх. актера да сједну, разговарају, и договоре се, уз пуно уважавање уставне структуре, надлежности и одговорности у БиХ.

Десетине одлука, од амандмана на Закон о Високом судском и тужилачком савјету, Закона о сукобу интереса, Закона о борби против прања новца и тероризма и других стајали су у ладицама и по неколико година. Сви су усвојени као резултат напорног рада, тражења компромиса, у једној атмосфери повјерења и уважавања уставних надлежности.

Зашто онда БиХ није остварила довољан напредак од марта 2024. како би лидери ЕУ формално отворили преговоре о чланству наредне седмице?

ТРИШИЋ БАБИЋ: Ту нема никакве мистике. Атмосфера која је претходила мартовској одлуци ЕУ урушена је од стране оних који у БиХ не желе видјети снажнију ЕУ и напредак ка чланству у ЕУ који је заснован на договору домаћих политичара.

Ни седмица није прошла након одлуке ЕУ, а под притиском Амбасаде САД-а у Сарајеву, Кристијан Шмита је наметнуо најобимније измјене изборног закона БиХ у задње двије деценије. О чијим ефектима данас нико не говори, а и са правне, политичке и стручне стране дало би се шта казати, углавном критично. Тиме су односи ЕУ и неколико земаља чланица с једне стране, и САД и Шмита са друге стране пале на најнижи могући ниво. Амбасадор ЕУ је по први пут одбијао да присуствује састанцима у згради ОХР-а. Порука Брисела у том тренутку била је ‘ево, нека сада други преузму иницијативу.’

Политика Републике Српске у том тренутку, са искуством сличних драматичних развоја догађаја у међународној заједници, била је вишеслојна и одговорна. С једне стране, јасно смо поручили Шмиту да је такво понашање неприхватљиво. С друге стране, били смо спремни још више да радимо на ЕУ путу, јер је сада и нашим партнерима у ЕУ постало јасно, да је управо ЕУ пут и пут до ослобађања од окова ОХР-а и страног интервенционизма.

Ми смо нашим партнерима у Сарајеву, али и ЕУ казали: “додајмо сада ЕУ пут у још јачу брзину.“

У тој ситуацији, међутим, неки политичари у Сарајеву процијенили су да је исплативије заједно са САД-ом и министарством вањских послова Нјемачке, покренути иницијативу да се усвоји резолуција о Сребреници у Генералној скупштини Уједињених народа. Паралелно с тим, ЕУ званичници били су забављени властитим изазовима, прије свега са изборима за Европски парламент, састављање нове Европске комисије, али и неколико националних избора. Дипломатски и други ресурси ЕУ, у таквој ситуацији, фокусирани су на подршку Црној Гори и Албанији, а лоптица у БиХ је испуштена. Сада смо ту гдје јесмо.

Гледајући напријед, има ли мјеста за оптимизам? Који кораци су сада потребни за формално отварање преговора о чланству БиХ у ЕУ?

ТРИШИЋ БАБИЋ: Тешко је бити оптимиста, али уколико се покренемо, онда ће томе допринијети два главна фактора. Први фактор је изостанак одлуке о формалном отварању преговора са БиХ наредне седмице, али и чињеница да смо још увијек једини на западном Балкану без Плана раста. Неки у БиХ би могли увидјети да без разговора и договора домаћих актера нема напретка. Такво сазријевање би могло имати позитиван утицај на динамику договарања у БиХ. Додатно, улазимо у 2025. која није тзв. предизборна година, а од почетка 2023. смо прошли много тога, и успона и падова. Такође, оно што је преостало да се договори је доста мањи дио у односу на оно што је већ договорено.

Други фактор су шири међународни догађаји и токови, који због избора у САД-у и ситуације у Украјини и на Блиском Истоку, доводе ЕУ пред кључни задатак да коначно преузме пуну иницијативу у БиХ и регији. Са новим водством у Бриселу, али и у Делегацији ЕУ у Сарајеву, мислим да постоји добра основа да се вратимо на предмартовску динамику и атмосферу.

Предсједавајућа Цвијановић је током посјете Бриселу и састанака са свима који нешто значе, врло јасно пренијела ове поруке и понудила конкретне идеје.

Како ће повратак Доналда Трумпа у Бијелу кућу утицати на ЕУ интеграције БиХ?

ТРИШИЋ БАБИЋ: Политика Републике Српске је конзистентна: свјесни глобалних, европских, и регионалних односа, ми немамо планове за унилатералне и авантуристичке потезе. Али, врло јасно, недвосмислено, и одговорно поручујемо како желимо да се односи у БиХ уређују на основу договора домаћих актера, у оквиру за то дејтонским уставом предвиђеним процедурама.

Очекивање од повратка Доналда Трумпа у Бијелу кућу су двојака. С једне стране надамо се да ће престати различити притисци, од санкција до притиска на правосудне и друге институције у БиХ. Читава авантура са наметнутим измјенама кривичног закона, које су довеле до судског процеса против предсједника Милорад Додика осмишљене су у Амбасади САД, од стране администрације која је сличне процесе покретала и против предсједника Трампа и његових сарадника. То ће, надам се сада престати. С друге стране, надамо се да ће то утицати на политичаре у Сарајеву, да се престану ослањати на очекивања да ће неко други преговарати са Бањалуком у њихово име. И једнако битно, надам се да ће све то потакнути ЕУ да преузме активнију улогу у БиХ и регији, и да се онда фокусирамо на шта је реално могуће, добро за све у БиХ и наш ЕУ пут.

Како глобалне промјене, укључујући ситуације у Украјини, на Блиском Истоку и у САД-у, утичу на БиХ?

ТРИШИЋ БАБИЋ: Моја нада је да ће се сви ови токови се у БиХ рефлектирати на начин да ћемо се окренути сами себи, те у уставом предвиђеним процедурама, уз уважавање различитих интереса и визија, кренути договарати што је могуће и за све у БиХ добро. Без вањског притиска и штетног утицаја, и без илизија да неко извана може радити наш посао, или пресуђивати у корист једне, друге или треће стране.