НОВОСТИ

Влада Српске доставила закључке Међународне комисије

14/05/2024

Влада Републике Српске је уз 31. извјештај Савјету безбједности Уједињених нација доставила и прилоге међу којима су закључци Међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. година у којој је, након темељне истраге, утврђено да су убиства у Сребреници 1995. године била ратни злочин, али да се није догодио, нити појединачни злочин геноцида, нити геноцид уопште.

 

 

Ријеч је о поглављу 11 Извјештаја Међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. година.

– Извјештај је састављен на основу научне методологије од стране еминентних стручњака свјетског ранга из својих области са престижних универзитета и института, на челу са израелским историчарем Гидеоном Грајфом, који је професор на Универзитету у Тексасу и један од водећих истраживача Холокауста у свијету, док су остали чланови Комисије били су истакнути академици из САД, Јапана, Аустралије, Нигерије, Италије, Србије и Њемачке – истиче се у саопштењу Владе Српске.

У извјештају је наведено да је злочин у Сребреници 1995. године услиједио након етничког чишћења те регије од стране муслиманске-бошњачке војске, у којем су на стотине српске дјеце, жена и стараца намјерно мучене и убијене.

– Српски народ дожио је страшне злочине на овом подрчју, што је потпуно занемарено, већ постоје намјере да се прикаже да су бошњачке жртве у Сребреници једине жртве – наводи се.

Такође, речено је да сребреничку регију, односно Средње Подриње, са историјског аспекта није могуће посматрати у свјетлу догађаја из јула 1995. године, јер како се може видјети из извјештаја, сукоби између Срба и муслимана у Средњем Подрињу започели су априла 1992. године, а почетком маја изнтензивирале су се нападачке активности муслиманских оружаних снага на подручју општине Сребреница, које су започеле систематичну кампању етничког чишћења српских села у околини Сребренице, са циљем заузимања Братунца и пресијецања Републике Српске на два дијела.

Како је описано у извјештају, једно од већих српских села у Сребреници, Подравање, нападнуто је 24. септембра. Тада је убијен 31 цивил и припадник сеоских стража, неколико их је заробљено, а село је спаљено. Српско село Факовићи у општини Братунац, спаљено је 5. октобра, а убијено је 28 цивила и припадника сеоских стража, од чега 12 жена.

–  Свега неколико дана касније (8. октобра) у општини Зворник, у селима Шетићи и Малешићи, убијено је 14 цивила и припадника сеоских стража српске националности. Велики напад муслиманских снага из Сребренице на српска села Бјеловац, Сикирићи и Лозница у општини Братунац одиграо се 14. децембра 1992. године – подсјећају у извјештају.

У овом нападу убијена су 62 лица српске националности, док су многи Срби, углавном жена и дјеца одведена у заробљеништво. Једна група жена и дјеце, њих 17, размијењена је 6. фебруара 1993. године.

– На велики хришћански празник Божић 7. јануара 1993. године муслиманске јединице из Сребренице започеле су опсежан напад на српска села у општини Братунац, посебно циљајући село Кравицу – истиче се у саопштењу.

Том приликом прогнан је сав српски живаљ, док су села била разрушена, попаљена и опљачкана. У нападу је убијен 51 цивил и припадник сеоских стража. Један дио Срба је заробљен и одведен у Сребреницу. У истом налету и у склопу велике офанзиве која се изводила према општини Братунац, муслиманске снаге су 16. јануара 1993. године извршиле напад на Скелане. Српско цивилно становништво на овом подручју било је у окружењу са три стране, те је под притиском протјерано у Србију.

У нападу је убијено 57 цивила и припадника сеоских стража. Нападом на Скелане 16. јануара 1993. године од стране муслиманских снага са сједиштем у Сребреници чије су акције биле координисане од стране војног и политичког врха из Сарајева, заокружена је територија муслиманске енклаве Сребреница, у том тренутку етнички најчистијег подручја у ратној Босни и Херцеговини.

Муслиманске оружане снаге, такозване АРБиХ, су на овом подручју очигледно починиле бруталне и систематске злочине за које је њихова команда у Сарајеву знала. Са друге стране, до овог периода било је и напада Војске Републике српске на оружане снаге тзв. АРБиХ у муслиманским насељима, у којима је страдао одређен број војних обавезника и цивила.

У извјештају подсјећају да је средином априла 1993. године постигнут је Споразум о демилитаризацији Сребренице и Жепе, који су потписали представници ВРС, тзв. АРБиХ и УН-а који су били гарант провођења овог споразума односно и демилитаризације енклава Сребреница и Жепа, али истичу да муслиманске снаге у Сребреници на челу са својим руководством у Сарајеву ни у једном тренутку нису дозволиле да буду разоружане, него су на демилитаризовану зону гледали као на уточиште за реорганизацију својих војних потенцијала из којег би у будуће могли да врше дејства по дубини Војске Републике Српске.

Од када је ступио на снагу овај Споразум под покровитељством УН-а од средине марта 1993. па до средине љета 1995. године припадници 8. ОГ, осносно 28. дивизије убили су око 450 српских цивила и војника на подручју око Сребренице. Са друге стране, у периоду од 1992. године па до почетка 1995. године, према муслимаснким и другим изворима муслиманска страна је у овој регији имала око 2.100 погинулих, од којих је, како је наведено у званичној монографији 28. дивизије тзв. АРБиХ, 1.800 било војника, од којих је одређен број данас сахрањен у Mеморијалном центру Сребреница – Поточари.

У извјештају се може видјети да су, због све агресивнијег дјеловања припадника 28. дивизије и реалне опасности да се остваре њихови војно-политички планови о пресијецању Републике Српске у Средњем Подрињу, снаге ВРС кренуле са извођењем акције кодног назива „Криваја 95“. Првобитна акција није предвиђала заузимање самог града Сребреница, али како је 28. дивизија одлучила да напустити одбрану града и своје породице и крене у пробој из окружења, ВРС је одлучила да уђе у сам град.

– Посматрајући новонасталу ситуацију из војно-тактичког аспекта, при томе имајући у виду низак број жртава и довољно материјално техничких средстава, као и подршку холандског батаљона УНПРОФОР-а, да је 28. дивизија одлучила да брани град до самог пада Сребренице не би дошло тако лако – наглашава се.

Ипак, команда 28. дивизије наредила је да се у Шушњарима окупи сво активно и резервно војно особље, сребреничка полиција, и сви борбено способни мушкарци из Цивилне заштите и радне обавезе. Сви стационирани војни обвезници у Шушњарима примили су наређење да изврше борбену операцију пробоја према Тузли и формирали су борбени поредак који се запутио према Тузли кроз територију под контролом ВРС-а. У колони се налазило око 12.500 људи.

Релевантни извори, првенствено документи војне и цивилне безбједности тзв. Републике БиХ, затим документи МКСЈ, потврђују војни статус колоне. Изјаве учесника у пробоју које су дате органима цивилне и војне безбједности БиХ, а које су цитиране у овом извјештају, детаљно описују војну природу колоне, војни статусу чесника, ланац командовања, борбени распоред, наоружање итд. Такође, колона је требала проћи пут, извршити пробој, под борбом дуг преко 80 километара и сукобила се са око укупно 4.000 припадника ВРС.

Реконструкција догађаја везана за кретање поменуте колоне, односно пробој из окружења, представља један од значајних дијелова Извјештаја Комисије. На основу постулата кривичне истраге пут и дешавања за колону праћена су од мјеста из сата у сат, и из дана у дан. На основу процјене губитака базиране на изјавама преживјелих свједока у пробоју и извјештајима тзв. Армије БиХ, са великом вјероватноћом можемо рећи да је током цијеле руте кретања колоне страдало у борбама, међусобнимо брачунима и самоубиствима између 4.000 – 5.000 људи.

– Управо на основу тог броја, као и анализирајући укупан број страдалих, били смо у могућности да вршимо процјену броја заробљених учесника у пробоју. На основу анализираних података, комисија је процијенила да је минималан број заробљених припадника муслиманске војске, редовног и резервног састава, између 1.500 – 2.000 а максималан између 2.500 – 3.000 људи – истиче се.

Како би се утврдио број особа које су убијене у масовним стријељањима, полазило се од претпоставке да је укупан број заробљених учесника у пробоју максималан број стријељаних лица. Поред тога, мора се узети у обзир чињеница да одређени број заробљеника није стријељан, већ да је касније размијењен. Дакле, овај поменути број од максимум 2.500-3.000 заробљених, односно стријељаних лица у периоду од 14. до 16. јула 1995. године, до кога је дошла криминалистичка истрага је у потпуности у складу са резултатима форензичко-антополошке анализе вршене од стране Комисије.

Будући да су сви масовно погубљени појединци у почетку били укопани у примарне гробнице, из угла форензичке археологије урађена је анализа тих гробница. Форензичка анализа показала је да, теоретски узевши, највећи број индивидуа које су моглe да се налазе у примарним гробницама не прелази 3.715 индивидуа, и то само у случају да су гробне јаме искориштене у потпуности – без празног простора између тијела.

Такође у извјештају се наводе манипулације са именима жртава, о чему је детаљно у Извјештају наведено на странама 367-385, 400-401.

У изјвјешатју када се говори о појму геноцида у контексту дешавања у сребреничкој регији и пресудама Међунароног кривичног суда за бившу Југославију ( МКСЈ-а), неоспорно треба критички посматрати чињеницу да је Трибунал имао сувише ограничен поглед на догађаје из јула 1995. године. МКСЈ није расправљао о разним мотивима попут оног да је и српска страна понудила размјену Сребренице и Жепе за територију под контролом Срба у и око Сарајева, није се осврнуо ни на константну војну пријетњу коју је представљала 28. дивизија тзв. АРБиХ која је била стационирана у Сребреници у тренутку демилитаризације од 1993. године.

Након темељне истраге Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године, закључује се да се у Сребреници није догодио, нити појединачни злочин геноцида, нити геноцид уопште. Иако Комисија не сматра убиства која су се догодила око Сребренице геноцидом, она у уважава чињеницу да су хиљаде људи (углавном ратних заробљеника) убијене и да одговорне за ове злочине треба казнити.

Свако лицитирање бројкама веома дехуманизујуће за све жртве свих народа, јер су ту ради о људским животима и судбинама у рату и да су бројке у овом случају наведене искључиво за потребе научног истраживања без жеље да се било која жртва негира или понизи, закључено је у извјештају.

Коментари

0

Пошаљи коментар

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести