Универзитетски професор Срђа Трифковић истакао је да је вишеструк значај књиге „Успон једне идеје“, аутора Ненада Кецмановића, Александра Врањеша и Жељка Будимира, и то не само због њеног садржаја већ и због тренутка у коме се појављује.

Успон једне идеје

„Са доласком на власт нове администрације у Вашингтону ове године, као и нелегалним именовањем тзв. високог представника /Кристијана/ Шмита, наступа период најтежих искушења за Републику Српску још од тренутка потписивања Дејтонско-париских споразума у јесен 1995. године“, указао је Трифковић.

Према његовим ријечима, првенствена намјера аутора ове научне монографије била је да прате вишегенерацијски континуитет идеје о слободи и самосталности српског народа на простору БиХ, а тек у контексту те кључне потке и на одређење доприноса Милорада Додика сазревању и реализацији те идеје током протекле двије деценије.

„Пред читаоцем је сажет, али богато документован резиме тежњи Срба између Дрине и Саве за очување идентитета и постизање самосталности од позних османских времена до постдејтонских година“, навео је Трифковић у колумни за „Глас Српске“.

Он је појаснио да су од поглавља „Отпор Републике Српске“, које третира повратак Милорада Додика на власт, па до закључка неминовно испреплетане наративне нити политичке историје Републике Српске и политичке биографије њеног најутицајнијег политичког лидера.

„Друга нит која прожима ову студију је ненаклоност, зловоља, па и отворено непријатељство спољних фактора према тежњама за остварење легитимних права српског народа на слободу и самосталност. Упадљив је тај анимозитет у свим периодима које аутори разматрају, од калајевског бошњаштва до тежњи за ревизијама Дејтона“, истакао је Трифковић.

Гледајући то стољеће као цјелину, нагласио је он, уистину фасцинира тврда упорност српског народа на простору БиХ да се не одрекне тежњи за слободом и самосталношћу без обзира на изгледе за успјех.

„У дијеловима књиге који прате политичку еволуцију Милорада Додика намеће се закључак да је квалитет и карактер личности на положају доносиоца одлука незаобилазан, а понекад и пресудан фактор у токовима историје. У свом таленту за политику као уметност могућег, у умећу које се не учи већ се природно поседује, Милорада Додика најпре можемо упоредити са кнезом Милошем Обреновићем. И кнез Милош је водио и покушавао да ојача свој ‘ентитет’ који после 1815. није био држава у пуном смислу те речи, понајмање суверена, али на чијим је атрибутима државности он неуморно радио“, додао је Трифковић.

Према његовим ријечима, и кнез Милош је био суочен са ненаклоним спољним окружењем, са домаћим политичким противницима који нису ни од чега презали, као и са ограниченим опцијама дјеловања.

„Све у свему, у години која засигурно носи и Републици Српској и Милораду Додику изазове без преседана и опасности невиђене од ратних година до данас, ова корисна и читљиво написана књига пружа значајан допринос на два колосека. На једном она помаже разумевању континуитета тежњи српског народа на простору БиХ још од османских времена. На другом она презентује политичко сазревање, растуће самопоуздање и у целини успешне тежње њеног водећег политичара да скромним ресурсима и ограниченим опцијама постигне значајне резултате“, оцијенио је Трифковић.

Уколико би се ауторима могла упутити замјерка, каже он, требало је посветити више пажње жалосној чињеници да ни послије скоро три деценије постојања Република Српска није у већој мјери политички изнутра консолидована.

„Ово вазда оставља простор злонамерном спољном фактору да се узда у налажење квислиншких елемената за остварење злокобних и за Србе фаталних сценарија“, додао је Трифковић.

Он је истакао да су ово, међутим, периферне замерке које не умањују капитални значај овог дјела у још једном, ни први ни посљедњи пут судбинском, тренутку српске историје.

„Из ‘Успона једне идеје’ као целине намеће се закључак да је дисфункционалност међународно признате државне заједнице зване БиХ системска и неизлечива. Одраз је чињенице да БиХ као микрокосмос Југославије оличава у себи све напетости и нетрпељивости, сва супарништва и центрифугалне силе којима је и сама Југославија била изложена. Реч је о државној заједници која нема сопствену снагу опстанка, већ вегетира искључиво вољом својих иностраних ментора“, нагласио је Трифковић.

Прије или касније, навео је он, постимперијални Вашингтон и постмеркеловски Брисел изгубиће вољу и интересовање да држе укљученим апарат за реанимацију БиХ-творевине.

„Када се то деси, а десиће се, њена судбина биће слична судбини Улбрихтове и Хонекерове Немачке Демократске Републике након што је Михаил Горбачов ту невољену креатуру препустио сопственој судбини у јесен 1989. године. Способност опстанка једне државе – а ово важи и за ‘ентитет’ са де факто атрибутима државе – у условима ненаклоњеног окружења, увек је био крајњи тест њене виталности у хобсовском свету међународних односа.

Да би Република Српска тај тест издржала, да би се политички консолидовала и за сваки облик отпора адекватно припремила, сви кључни чиниоци њеног политичког система морају бити свесни да је монолитно јединство у одбрани основних интереса и у наступу према супарницима буквално предуслов српског опстанка. Прво политичког, потом и физичког. Милорад Додик је те чињенице свестан и то је јасно видљиво и у научној монографији ‘Успон једне идеје'“, закључио је Трифковић.