Можда више нема патријарха Павла, али и даље у нашим сјећањима и срцима одзвањају његове благе, али бритке ријечи које су некад утјеха и лијек, а некад добра лекција.

Овог пута као подсјетник на овог великог човјека, али и као храну за наше душе, доносимо неке од најљепших ријечи и цитата патријарха Павла.

Морал није „не треба“ или „не смије се“. Морал је „нећу“. Није врлина не гријешити, него моћи а не хтјети гријешити.

Није несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора сагледати са више страна. Али често код нас долази до оног што није разлика у мишљењу. Тога се морамо ослободити. Ако будемо толерантнији, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога. Не да га усвојимо ако није добро, али да га схватимо да не дође до мржње и овог што нас цијепа и дијели.

Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа „што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима“, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја.

Љубав је највиша врлина. Све што човјек дијели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате.

Не заборавимо никада да је зло увијек кратког вијека и само наизглед успјешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготово не живот.

Бог нас је створио људима и тражи од нас да то и будемо. Нема таквих времена у којима то не би могли бити и не би били дужни да то будемо.

Права љубав је једино када љубав не тражи своје. Када волиш неког без икакве логике. То је и права слобода.

Није важно ко одакле потиче, него у шта израсте.

Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тог интереса, ни националног ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди. Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувијек, подсјећа Блиц.

Посебно су лијепе и мудре његове ријечи о суштини породице, чији значај данас многи потцењују:

„Породицу сматрам основом људске заједнице и незамењивом за духовни развој човјека. У породици се чува вјера предака, држи се до основних духовних вриједности, које нас воде кроз живот; породица је извор љубави, у њој се учимо дужности, жртвовању, заједничком подношењу невоља, као и подјели радости. Породица нам ствара осјећање да смо заједно у свему и кад одемо из својих кућа, куда нас живот води. Породица је „мала црква“. Њених светиња и обичаја ко се држи, тај не може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посувраћеном свијету!“