Село Словац код Лајковца и у њему споменик посвећен обичној сељанки и њеном сину чува сјећање на најдирљивији и уједно најпотреснији догађај из Првог свјетског рата…

Један једини сусрет краља Петра И Карађорђевића и Макрене Спасојевић из Лајковца, до краја краљевог живота остао је запечаћен у његовом срцу. Због тог сусрета, краљ је подигао једини споменик српским мајкама који постоји, у знак захвалности за њихове жртве и синове које су одвођени у рат. Наиме, Макренин син Маринко био је мобилисани српски војник у Првом светском рату. Као и све мајке које жељно ишчекују вести о сину са ратишта, чекајући га, плела му је вунене чарапе.

Дани су пролазили, а од Маринка ни трага ни гласа. Зато је Макрена вођена мајчинским инстинктом кренула за војском према Албанији да га тражи и преда му чарапе. И онда се десио сусрет који многи памте као један од најдирљивијих у историји ратовања, наводе Новости.

Краљ је, видјевши Макрену, савјетовао одмах да се врати кући. Макрена је то учинила уз један услов – чарапе које је понијела за сина Маринка предала је краљу Петру, али да јој он претходно обећа да ће их предати Маринку када га буде пронашао међу својом војском. Међутим, краљ није испунио обећано. Бар не онако како је то жељела Макрена.

Јунак Маринко преминуо је од посљедица смрзавања током повлачења преко Албаније. Узалуд је краљ Петар, након тријумфалног повратка у Србију тражио младићеву мајку Макрену. Њој је, током рата, срце препукло од туге за сином јединцем.

Пошто је чуо да ни Макрена више није жива, као ни њен син јединац, остарјели краљ Петар одлучио је да на гробљу у овом лајковачком селу подигне споменик пожртвованој жени и мајци. На мермеру је било уклесано: „Овај споменик подиже краљ Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овдје, и њеном сину Маринку, који се вјечним миром смири у гудурама Албаније“.

Споменик је временом срушен. Никад се нису открили починиоци. Међутим, добри мјештани подигли су нови у знак сјећања на краља Петра и српску мајку и српског јунака.

Недуго потом, преминуо је и краљ Петар. По његовој ранијој наредби, на ногама су му биле управо сељачке вунене чарапе, које је Макрена за свог Маринка исплела. Са кољена на кољено преноси се прича да се краљ Петар до краја живота није одвајао од ових чарапа. Тражио да му обују ове чарапе, и у њима је и умро.

Овај потресан догађај био је инспирација Миловану Витезовићу да прије деценију и по напише роман „Чарапе краља Петра“, који је тада промовисан управо у – Лајковцу.