Помињање Србије у изразито позитивном контексту у свјетским медијима због недавних изузетних успјеха њених спортиста, призвало је и негативне коментаре читалаца у којима се поново истицао неистинити наратив о српској кривици за Први свјетски рат и несрећу милиона људи, а универзитетски професор Милош Ковић ове појаве објашњава постојањем србофобије чији је један од извора – русофобија.

Ковић је оцијенио за Срну да се чињеница да се Сарајевски атентат данас тумачи не као повод, него као узрок рата, и за то користи терминологија блиска некадашњој аустро-угарској антисрпској пропаганди, може објаснити не само елементарним незнањем, него и србофобијом.

Професор Филозофског факултета Универзитета у Београду навео је да би српска наука и јавно мњење требало да се „помире са чињеницом да србофобија постоји“ и да има три основна извора, од којих су религијски и расни историјски најдубљи.

„Уверење да унутар беле расе постоје виша и нижа раса има, нажалост, врло дубоке корене у западној Европи. Највиша раса унутар беле расе били би Германи, после њих романски народи, а на најнижој степеници расистичке лествице били би Словени. И то уверење исповеда западна и средња Европа врло јасно и дефинисано од 18. века, а нарочито у 19. и 20. веку“, рекао је Ковић.

Он је навео да је русофобија трећи извор србофобије, односно озбиљно непријатељство према Русији, нарочито у англосаксонским земљама које од 13. вијека воде крсташке ратове против ове земље, засновано на вјерским и расистичким предрасудама, али и на страху од величине и моћи Русије.

Ковић је истакао да академик Милорад Екмечић, који је најдетаљније писао о србофобији, наводи да су Срби виђени као „пипак те источне хоботнице“, која је усмјерена против супериорне, западне културе и цивилизације.

„У том смислу Срби су доживљени као претња и лак плен. Стога, све оно што Запад није могао да учини Русији, чинио је Србији, то се понављало много пута. Зато нам све оно што се данас пише и говори о нама толико личи на оно што је писано и говорено 1941, 1914, али и много раније“, нагласио је Ковић.

Он је подсјетио да су узроци Првог свјетског рата били много дубљи и да је сличних атентата прије Сарајевског, такозваних „тираноубистава“ било и у другим европским земљама, па нису изазвали рат.

„Реч је о сукобу великих сила крајем 19. и почетком 20. века у коме су старе колонијалне силе као што су Велика Британија и Француска, па и Русија, већ стекле колоније и значајна стратешка упоришта широм света, а појавиле су се Немачка и Италија као новоосноване државе – Немачка 1870, а Италија 1861. године, које су, како су то говорили Немци, тражиле своје место под сунцем и нову поделу света“, рекао је Ковић.

Он је указао да је Први свјетски рат произишао из три велика сукоба међу силама, од којих је први између Њемачке и Француске због покрајина Алзаса и Лорене, које су Нијемци отели Французима у рату 1871. године и Французи су то жељели да поврате.

Други сукоб постојао је између Њемачке и Велике Британије, јер је новооснована њемачка држава постала пријетња по британске интересе, пошто је жељела да господари морима и океанима, што је био домен Велике Британије,

а ушла је и у пројекат изградње такозване багдадске железнице од Берлина до Багдада, што је значило да је заинтересована за мезопотамску нафту.

„Трећи велики сукоб био је између Русије и Аустро-угарске на Балкану. И тај сукоб је у себе увукао све балканске народе, укључујући и Србе. На Балкану је дошло до `вакуума моћи` након слабљења Русије због изгубљеног рата са Јапаном и револуције 1905. године и у тај вакуум се сјурила Аустроугарска“, рекао је Ковић.

У походу на исток, навео је Ковић, Аустро-угарска је изазвала три велике кризе – Анексиону због БиХ и двије такозване, албанске кризе у којима се сукобила са Србијом, а преко ње и са Русијом, која се у све три кризе повукла.

Аустро-угарска је затим изазвала нову кризу тако што је организовала војне маневре на граници са Србијом у источној Босни, а престолонасљедник Франц Фердинанд дошао је у Сарајево баш на Видовдан, односно, истакао је Ковић, „предузето је све да би Срби па и Руси то схватили као провокацију“.

„Кад је дошло до кризе 1914. године, то је било четврти пут да Аустро-угарска жели да понизи Србију и Русију. Овог пута Русија није била спремна да се повуче и за тај чврст став добила је подршку осталих чланица Антанте. Остало је наравно историја Првог светског рата“, рекао је Ковић.

Он је подсјетио да је Сарајевски атентат био резултат огорчености српске и јужнословенске омладине у БиХ због политичке репресије и терора који је владао, прије свега, против Срба, али и осталих грађана и становника БиХ, који су исповједали српске или јужнословенске идеале.

„У време Бењамина Калаја у БиХ забрањено је постојање Срба. Срби су могли да постоје у приватној сфери, а у јавној су морали да буду Босанци. То је био Калајев режим стварања нове босанске нације“, рекао је Ковић.

Он је навео да су Срби битисали у стању крајње социјалне, економске и националне понижености, а Гаврило Принцип је на судском процесу рекао како би млади људи пружили политички отпор да је било било каквог начина да се то учини.

„Постојала је алтернатива да се приклоне и поклоне или да пруже отпор. Њима је остао само терор. То су прави узроци Првог светског рата и Сарајевског рата“, рекао је Ковић.