Текстописац и композитор једне од најпопуларнијих српских пјесама – „Тамо далеко” је Ђорђе Маринковић, рођено 19. 9. 1891. године у Корбову (срез Кладовски, на сјевероистоку Србије).

Као сиромашног дјечака који дивно свира затекли су га на кључкој обали, пролазећи туда бродом, неки угледни Београђани; његов таленат толико им се допао, да су издејствовали да се школује у престоници, гдје је свирао код Краља. Потиче из сиромашне породице. У оркестру Краљеве гарде свирао је прво бубањ, а потом жичане инструменте и флауту, а онда и клавир. Пасош, с којим је касније отпутовао у Париз, добио је као награду од краља Петра, зато што га је обавијестио како је случајно сазнао да група Арнаута спрема атентат на њега.

Ђорђе Маринковић је 1916. године са српском војском боравио на Крфу. За ту епизоду његовог живота везан је настанак једне од најљепших и најпопуларнијих српских пјесама “Тамо далеко”. Како се може прочитати на сајту Наша Србија, “од свих родољубивих песама, “Тамо далеко” би се смјела прогласити химном српског војника; преко Цера и Колубаре, са српском војском стигла је све до Солуна и Крфа; сви учесници Солунског фронта прихватају ову пјесму као своју; Енглези су је називали Фар ањаy овер тхере, наши велики пријатељи Французи Ау лоин, ау лоин сур Цорфу, Чеси и Словаци Там в дали…

Крали су му право на ауторство и чак пријетили тужбом –

Као потенцијални аутори пјесме “Тамо далеко” код нас су се истицали и Милан Бузин, капелан Дринске дивизије, др Димитрије Марић, љекар треће пољске болнице Шумадијске дивизије и Михајло Заставниковић, учитељ у Неготину. Заставниковић је 1926, четири године пошто је Маринковић у Паризу заштитио ауторска права, у Неготину објавио слиједећи текст истоимене пјесме: “Тамо, далеко, гдје плави Дунав сја/ Тамо је земља моја, тамо је Србија!/ Тамо, далеко, далеко крај мора/ Тамо је село моје, тамо је љубав моја./ Ајдемо душо, да живимо срећно ми/ Јер младост пролази бурно и живот несрећни./ Тамо далеко, на Крфу живим ја/ Ал опет зато кличем: Живјела Србија!”.

Насљедници поменутог Михаила Заставниковића тражили су од Маринковића да призна како је мелодију познате пјесме написао на основу текста чији је аутор наводно Заставниковић. И претили судским спором, уколико не прихвати нагодбу.

Теслина је последња жеља везана баш за ову пјесму –

У писму упућеном Радио-Београду 1966. године, након што је од Јована Јовановића из Кладова сазнао да је национална радиофонска кућа издала ову пјесму, Ђорђе Маринковић наводи: “Част ми је послати вам седам комада од мојих композиција, с надом да ће пјевачки хор снимити коју пјесму; захваљујем пјевачком хору из дубине душе што су снимили моју пјесму ‘Тамо далеко’… Моју пјесму “Тамо далеко” написао сам на Крфу 1916. године послије нашег повлачења преко Албанске планине. Зато вас лијепо молим да увијек напишете моје име и презиме на програму послије сваког извођења на Радију…”

Како се испоставило, Ђорђе Маринковић је у Паризу пријавио и добио заштиту ауторског права пјесме “Тамо далеко”, “за све земље свијета”.

О њеном култном значају за српски народ говори и околност да је Никола Тесла на вјечни починак испраћен овом пјесмом у интерпретацији Златка Балоковића. Међутим, послије Другог свјетског рата, од стране партијских званичника сматрало се јеретичким пјевати “Тамо далеко”, будући да асоцира на монархију и Карађорђевиће.

Колико данас знамо о овом композитору –

О нашем композитору Маринковићу мало знају и у његовом родном селу Корбову. Његов братанац Миодраг Маринковић (76), пензионисани бродар, сјећа се да је Ђорђе из Париза долазио у родно Корбово два или три пута. Женио се два пута, али није имао дјеце. Живио је скромно. Ништа се не зна о његовој заоставштини. У родном селу одавно је порушена брвнара из које се Ђорђе отиснуо у свијет. Преминуо је прије три деценије у Паризу. Тамо је овај наш композитор, готово потпуно заборављен у постојбини, стекао свјетску музичку славу, радећи и за чувену париску музичку издавачку кућу РЦА, наводи Политика.

Ипак, братанац Миодраг Маринковић каже, за дневни лист Политика, да ће покушати преко адвоката да сазна нешто више о свом претку и његовој оставштини. Или да дозна бар где се налази његов гроб. Било би лепо, вели рођак композитора, да и наша држава нешто учини да се сачува сећање на аутора незаборавне пјесме.