Српска православна црква и вјерници славе Светог Марка, писца једног од четири јеванђеља. Марковдан се увијек слави 8. маја. За Марковдан се од давнина везују многобројни обичаји и вјеровања.

Према вјеровањима на овај дан не треба радити у пољу, такође у народу је распрострањено вјеровање да не треба спавати преко данка, како се не би спавало преко цијеле године. Изузетак су они који су током дана спавали на Ђурђевдан, у народу се каже да би они требало да “одријемају” и сутра како би се “поништило дејство”.

Међу Србима влада вјеровање које каже да ако је неко Ђурђевдан дочекао у кревету, што значи да ће остатак године бити дремљив и болешљив, онда би тај требало и на Марковдан да одспава, јер ће се тако избавити од поспаности и болести. На Марковдан, вјерује народ, никако не ваља дремати преко дана јер ће се онда бити бунован и поспан преко цијеле године, изузетак су они који су већ “згријешили” и спавали на Ђурђевдан.

Марковдан се обиљежава и празнује од давнина, а вјеровало се да ће онога ко данас гријеши и не поштује апостола Марка стићи казна. Казна ће бити олуја и громови који би могли да му уништити имање. Управо због тога земљорадници не раде на својим имањима. Овај дан су празновали ковачи вјерујући да би им мишеви изгризли мехове ако би тог дана радили.

Марко је био сапутник и помоћник апостола Петра, који га је у својој првој посланици назвао својим сином, али не сином по тијелу, него по духу. Када је Марко био с Петром у Риму, вјерници су га замолили да им напише о спасоносној науци Исуса Христа, његовим чудима и животу. Тако је Марко написао јеванђеље, које је видио и апостол Петар, један од првих 12 Христових ученика, и посвједочио да је истинито.

Петар је Марка поставио за епископа и послао га у Мисир да проповиједа. Мисир је у то вријеме притискао густи мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатања и злобе. Свети Марко је, уз Божију помоћ, успио да посије сјеме Христове науке по Ливији, Амоникији и Пентапољу.

Из Пентапоља је дошао у Александрију, гдје је засновао хришћанску цркву и поставио епископа, свештенике и ђаконе. Марко је своју проповед Марко потврђивао многобројним великим чудима. Када су га незнабошци оптуживали да разара њихову идолопоклоничку вјеру и када је градоначелник почео да га тражи, Марко је поново побјегао у Пентапољ, гдје је наставио своје дјело.

Марко се послије двије године вратио у Александрију, на велику радост вјерника, чији се број вишеструко повећао. Тада су га ухватили незнабошци, везали га и вукли по калдрми вичући: “Повуцимо вола у обор”. Тешко повријеђеног и крвавог бацили су га у тамницу, гдје му се прво јавио анђео који га је храбрио и крепио. Затим му се јавио и сам Исус Христ, који му је рекао: “Мир Теби, Марко, јеванђелисте мој”, а Марко му је одговорио: “Мир и теби, господе мој Исусе Христе”.

Злобни људи су сутрадан извукли Марка из тамнице и поново га вукли по улицама и поново викали: “Повуцимо вола у обор”. Изнурен и изможден, Марко је изустио: “У руке твоје, господе, предајем дух мој”, и умро, 68. године у Александрији. Саркофаг светог Марка налази се у Венецији у цркви посвећеној овом јеванђелисти.