Српска православна црква и њени вјерници данас славе Светог мученика Никифора.

Свети Никифор Исповедник, патријарх цариградски. Племић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету свјетску, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир.

Манастир му се убрзо напуни монасима, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је прије тога на ВИИ васељенском сабору као мирјанин, по вољи цара и патријарха, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма.

Када умре патријарх Тарасије, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у вријеме цара Никифора, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре, и погибе. Његов син Ставрикије владаше само два мјесеца, па умре. Послије овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкаба, но владаше само двије године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Када се овај Лав зацари, посла му патријарх књигу о Православном Вјероисповиједању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вјера).

Цар не потписа, но одложи то до по крунисању. А када га патријарх круниса, он се отказа да потпише ону књигу, и објави се убрзо као јеретик иконоборац. Патријарх покуша да га посавјетује и поврати правој вери, но узалуд. Цар насилно изагна Никифора на заточење на острво Проконис гђе у биједи и лишењима сваке врсте проведе тринаест година, па се пресели у вјечност 827. године.
Као патријарх управљао Црквом Христовом девет година.

У сјећање на светог Никифора, важно је посветити се вјери, јер повратак вјери значи повратак себи и суштини нашег бића.