Калемегдан, Смедеревска тврђава, Шабачка тврђава, као и оне у Малом Зворнику и Кладову данас не би постојале због једне непромишљене изјаве кнеза Михаила Обреновића.

Све је почело када је, незадовољан расплетом догађаја након конференције у Канлиџи 1862, кнез Михаило рекао:

– Док је турских градова у Србији, нити њој може бити напретка, нити мени у њој опстанка.

О Великој Госпојини, двије године касније, окупили су се српски посланици са намјером да ту књажеву изјаву искористе и да тако једним ударцем убију двије муве: истовремено подиђу Михаилу и рушењем тврђава занавјек истјерају Турке.

„Да се умоли нашег преузвишеног Господара Књаза Михаила, да он благоволи, како за најбоље нађе, подејствовати да се градови који у Србији још постоје поруше и тиме један пут поврати повјерење и мир у варошима угроженим,“ гласио је њихов захтјев.

Међутим, са нашим међународним статусом вазалне кнежевине, то је било немогуће урадити – каже др Сузана Рајић за Блиц, редовни професор Филозофског факултета у Београду, Одељења за историју, стручњак за историју српског народа у XИX и почетком XX вијека.

Све то су и Турци знали, мада им је боравак у Србији већ био солидно загорчан.

– Упркос договора у Канлиџи, према којима се нису могла рушити турска знамења, све што је могло да подсјети на њихово раније присуство у Кнежевини Србији, попут џамија, других сакралних грађевина, турских гробаља, базара, па чак и кућа у оријенталном стилу, за кратко вријеме су ишчезли усљед велике омразе према Турцима. Држање турских гарнизона у преосталим, у највећој мјери застарјелим и оронулим тврђавама, за Турску је било важно не само из стратешких разлога већ је било и питање части – објашњава Мирослав Лазић, виши кустос историчар смедеревског Музеја.

Михаило је, очигледно, био мудрији од скупштинара. Сачекао је, и по Србију повољније прилике указале су се двије године касније.

На приједлог Јована Ристића, српског дипломатског агента на Порти, српска влада је у новембру 1866. затражила од Турске да повуче посаде из тврђава у Србији. Кнез Михаило је предложио султану да се поменуте тврђаве у Шапцу, Београду, Смедереву и Кладову – Фетисламу предају Србима или поруше.

Подразумевало се да су Турци, дипломатским или шпијунским каналима, били упознати са закључком Великогоспојинске скупштине. Султан Абдулазиз, притиснут проблемима са њему много битнијим Египтом и Суданом, Србима је испунио жељу. Када је у априлу 1867. на Калемегдану прочитан његов ферман, Али Риза паша, посљедњи београдски мухафис, предао је Михаилу кључеве од свију градова-тврђава. Кнез је на коњу свечано ушао, за њим и стрељачка чета која је смјенила турске страже.

Тврђаве тако нису срушене.

Само двије године касније убијен је кнез Михаило. Те 1882. усред престонице подигнут му је споменик на коме су с двије стране забиљежена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко. Оних које је кнез повратио Србији, не дозволивши да то буде учињено бомбардовањем и рушењем него је урађено дипломатијом. На зачељу споменика је уклесан српски грб и написано: „Кнезу Михаилу М. Обреновићу трећем. Благодарна Србија“.