Рањеног непријатеља поставио на коња, страни новинари забиљежили солунску причу!

Солунски фронт је, упркос напорима обе зараћене стране, остао прилично стабилан током свих година рата. Протезао се од албанске обале до ријеке Струме и на том потезу су се савезничке снаге бориле са Централним силама у Великом рату који је трајао годинама.

Зато је, све до 15. септембра 1918. године и велике офанзиве која је довела до капитулације Бугарске и ослобођења Србије, ово било мјесто гдје су војници и једне и друге стране ушанчени чекали потезе оних других.

Прича која слиједи догодила се управо за време једног од тих “затишја”, подсјећа Историјски забавник.

“Кобно” извиђање

Све је почело када је један обичан српски војник – извиђач, кренуо да осмотри положаје на којима се налазио непријатељ на Солунском фронту. Крећући се опрезно, кроз шибље и маховину наишао је на извор воде. Ипак, прије него што је пришао и стигао да се напије, схватио је да није сам!

На извору је лежао повређени бугарски војник који је квасио себи чело и груди.

Пред српским војником поставио се избор – ако пусти Бугарина, овај би могао да извиди српске положаје и јави непријатељима. Са друге стране, како да убије рањеног човјека који му је још окренут и леђима?

И тако је војнику остала запрво само једна, трећа опција – заробиће Бугарина и одвешће га у команду, па нека други одлуче шта са њим да раде.

Лако је разоружао рањеног непријатеља. Када га је овај видио, пао је на колена.

– Убиј ме, братко, к’о Бога те молим… Не могу даље. Болестан сам… Изгорећу од неке ватре. Прежали један метак – једва је промуцао, каже прича.

Бугарски војник је био толико слаб да није могао ни да хода, па га је на крају Србин морао поставити на свог коња и тако повести.

Душа српског народа

Овај необичан двојац по повратку у логор набасао је на војводу Степу Степановића. Војник је испричао шта је учинио и како је до заробљавања дошло.

Прича каже да је Степа Степановић био и задовољан и задивљен војниковим потезом, а да је чин наишао и на одобравање свих који су се налазили у пратњи војводе.

– Ето, господо, то је душа српског народа. Одиста, народ који има овакву војску никад не може да пропадне – рекао је тада војвода Степановић.

Нажалост, име војника који је био толико хуман да је спасао живот непријатељу као и његова судбина, данас нису познати. Остала је само прича која на моменте звучи као бајка, али се ипак заиста догорила! Прво су је забиљежили тадашњи страни новинари који су налазили у пратњи Степе Степановића, а послије рата се нашла и на страницама књиге “Солунци говоре”.