Слава (у хришћанству – крсно име, крсна слава) прастари је народни обичај прославе заштитника дома и огњишта. Међу Словенима, најбоље се одржала код Срба. Срби су славу континуирано и најдуже задржали, те је пренијели кроз хришћанство до данашњих дана.

Највише присталица има вјеровање да је слава христијанизовани облик старог словенског празника посвећеног митском претку породице, односно породичним прецима уопште. Слава потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова. Наиме, стари Словени су, а Срби посебно, веома држали до породице и односа према прецима. Слава је тада (а и данас) управо одржавала везу са прецима и поријеклом. Слављењем, породице су преносиле културно наслијеђе са покољења на покољење и чувале свијест о сопственом поријеклу.

У прилог теорије да крсно име – слава припада култу мртвих, говори и спремање кољива о крсом имену које се употребљава у култу мртвих.

Култ предака био је посебно развијен код Јужних Словена, прије свега код Срба. Готово сви српски обичаји у вријеме Божића и такозваних некрштених дана везани су за култ предака, а и крсно име – слава – код Срба јесте велики празник породичног претка, чувара и заштитника куће и породице.

Чврсто се вјеровало да покојници настављају живот послије смрти, што се огледа у погребним ритуалима као што су даће. Трећег, седмог, дванаестог и четрдесетог дана послије смрти покојницима су на гроб доношени храна и пиће, као и послије 6 и 12 мјесеци. Посебни празници мртвих – задушнице – прослављани су и на гробовима и по кућама, у рано прољеће и у касну јесен. Отуда су и у дан славе предака као жртву умрлима прилагали храну и жито, а ова гозба се тако пренијела и до данашњих дана у виду богате славске трпезе, обредног колача и славског жита.

Најстарији помен славе у нашим крајевима потиче из 1018. године. Постоји теорија да су Срби у време покрштавања, негдје крајем 9. вијека, сам дан масовног крштења узимали као дан свеца заштитника или је свако племе усвојило свог заједничког заштитника, подсјећа портал Лепоте Србије.

Како је пагански народни обичај било немогуће искоренити и код раних христијанизованих Срба, мудри српски архиепископ Свети Сава је у 13. вијеку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обиљежје. С друге стране, забранио је свечарске гозбе са крвним жртвама код цркве; у цркви се почела вршити служба светитељу, а гозбе су се морале обављати у кући домаћина,који слави свог заштитника као крсну славу. Тако слава стиже у хришћанско-православне обичаје.

Данашњу форму слава коначно је уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године. Данас, поред породичне славе, постоје и црквене, сеоске завјетине, градске, па чак и страначке или занатлијске славе.

Засигурно, кроз христијанизацију Срба, слава је од паганских времена остала главни доказ о поријеклу. И данас се по крсном имену препознаје ко којој фамилији припада и одакле је ко родом.