Белослава Немањић (Асен) стигла је из Трнова у Србију, уз посредовање архиепископа Саве.

Без сумње, нова владарка је била лијепа, са профињеним манирима, образовањем  и статусом, али оно  што је највише годило српском двору који је имао и принцезе и владарке друге вјере, Белослава  је била православка и веома побожна.

Још више је годила чињеница да је била ћерка цара Јована другог Асена, који је у то вријеме био најмоћнији владар у источноправославном свијету, владар тадашње Бугарске. Сасвим је извјесно да се Владислав надао да ће тај нови политички брак ојачати његов положај према сусједима и омогућити му бољу позицију за своју државу.

У вријеме када је Белослава стигла из Трнова у Србију, Владислав је имао 40 година, а она без сумње веома млада (историјски подаци  не помињу њене године).

Крунисање Владислава за краља и вјенчање збили су се 1234.године. Најприје је  архиепископ Арсеније први крунисао Владислава за краља (поједини историјски подаци наводе да је архиепископ Сава био на путу) а онда је краљ добио и невјесту на дар.

Српски краљ Владислав (1234-1243) се оженио Белославом, побожном православком са којом је провео лијепе године. За ондашње појмове Белослава је била модерна племкиња која је вољела да се дотерује. Захваљујући попису  ствари (полога) који ће касније она и син Деса донијети у Дубровник, види се да је краљица вољела лијепе ствари.

Депозит који су оставили Дубровнику био је велики и веома богат. Краљица је носила свилене кошуље, кратке и дуге, и то у вријеме када се о женском рубљу у Европи није ни знало да постоји, подсјећа портал Лепоте Србије.

Њене дуге кошуље биле су свилене, а кратке изаткане свиленом и златном жицом.

Имала је шарене простирке за подове, завјесе извезене свилом, а посебно је импозантна њена тоалета, која се итекако разликовала од тоалете срспких властелинки.

Носила је фине тканине увезене из Грчке и Италије. Обожавала је хаљине и кошуље црне и модре боје, а за свечане прилике одјевала је црвену или зелену одјећу. Краљица је вољела да се лијепо носи и било јој је стало како ће пред другима изгледати.

Депозит који је педантно пописан у дубровачким архивима наводи још и иконе разних светитеља са сребрним и позлаћеним оквирима и бисерима и многе друге драгоцјености.

Краљица Белослава и краљ Владислав имали су два сина и ћерку. Синови Деса и Стефан и ћерка чије име није историја записала али се зна да се касније удала за омишког кнеза Ђуру Качића.

Њен утицај на мужа био је јак, а будући добре нарави добри су јој били и утицаји. Остаће запамћена као краљица која је урадила најмање двије суштински важне ствари за Србију.

Одрасла у маниру византијске културе Белослава је утицала на свог мужа да започне градњу манастира Милешеве, једног од најљепших споменика културе – као своју задужбину. Та задужбина временом ће добити чувеног Бијелог анђела, једну од најљепших фрески свих времена.

Српска краљица и бугарска принцеза задужила је Србију и тиме што је издејствовала да се тијело архиепископа Саве пребаци у Србију.  То сада изгледа безначајно, али у оно вријеме је био подухват вијредан хвале.

Враћајући се са великог ходочашћа по Светој гори архиепископ Сава се упокојио у Трнову, јануара 1236. године. Његово тијело  положено је у  велики камени саркофаг у трновској цркви Светих четрдесет мученика, иначе задужбини царске фамилије Асен. Српски архиеписког је затражио да се  Савине мошти пребаце у Србију али бугарска црква и сам патријарх били су енергично против. А цар Јован, Белославин отац пише Владиславу:

„ Сине мој, тражи од мене што год друго желиш, али немој ме тјерати да учиним оно што не могу да учиним“.

Када је Србија увидјела да ће остати без моштију светог Саве, на пут су се спремили Белослава и Владислав. У Трнову, царском граду Белослава је измолила од оца да се тијело светог Саве пренесе у Србију, што се и догодило двије и по године послије Савине смрти,  6. маја 1237. Уз велику радост српског народа свете мошти положене су у Милешеву, Владисављеву задужбину.

Краљица Белослава Немањић је без сумње била слављена због овог дјела и  сигурно да је била вољена владарка. Али судбина не пита за дјела.

Њен муж Владислав ће бити свргнут с власти 1243. године, упркос њеним настојањима да спријечи долазак млађег брата Уроша на пријесто. Тада ће Белослава Немањић са сином Десом однијети у Дубровник богати полог (депозит), а неки извори кажу да је Урош тамо и протјерао да се никада у Србију више не врати.

Те година историја је посљедњи пут забиљежила краљицу Белославу. Од тада као да је у земљу пропала – губи јој се сваки траг и помен.