Како је српски народ заиста живио под османском окупацијом?

Кроз вијекове смо имали важну улогу у животу Османског царства, а српски етнички простори су били много шири него што се претпоставља. Да ли ће се странице наше историје бити другачије писане уласком наших истраживача у турске архиве?

Наше прве асоцијације на живот Срба у Османском царству су исламизација становништва, зулуми и устанци. Улазак истраживача из Србије у турске архиве, који су нам послије потписивања протокола о међуархивској сарадњи потпуно отворени, можда ће разбити неке предрасуде, па и ону да је српски народ 500 година живио тешко под турском влашћу.

У националној свијести, како указују историчари, остало је сјећање на посрнуло и заостало Османско царство из 18. и 19. века, које није пропало само због страха великих сила да противничка страна не стекне контролу над Босфором и Дарданелима. Све што је тада било лоше у њему било је, како се истиче, још израженије у пограничним провинцијама у које је спадала и Србија.

– Сасвим друго стање било је у 15, 16. и дијелу 17. вијека када је османска држава била снажно устројена, а владар заштитник свих њених становника. Без обзира на вјерску или националну припадност. У том периоду велики број Срба служио је у османској војсци – каже историчар др Срђан Катић, виши научни сарадник у Историјском институту, наводи портал Новости.

Катић је, као постдипломац, отишао у Истанбул, гдје је две године интензивно учио турски и османски. Један је од ријетких историчара из Србије који су истраживали у турским архивима. Он изражава наду да ће држава препознати значај османских докумената, јер они, како каже, представљају нашу историју. На основу њих се може видјети да су српски етнички простори били знатно шири него што се то претпоставља, као и да је српски народ све до периода аустро-турских ратова имао значајну улогу у животу царства.

– Савремени турски се пише латиницом, док је у османском коришћено арапско писмо. Османски језик представљао је мјешавину турског, арапског и персијског – објашњава Катић.  Наглашава и да је грађа о Србији и Србима огромна.

– Ради се о милионима докумената на основу којих се може обрадити скоро свака тема – објашњава Катић.

Документи су веома детаљни. Када сам писао књигу о једном везиру из времена Бечког рата, пронашао сам, између осталих, и списе о томе гдје је коначила и шта је јела његова војска, како је била опремљена, као и детаљан списак с описом више стотина ствари у његовом сарају. Наш саговорник је увјерен да су списи у турским архивима апсолутно објективни. Писар који их је биљежио није ни помишљао да ће неко на основу њих за 500 година писати историју.

– Проблем је само у објективности историчара, који их селективно користе и пристрасно интерпретирају – каже Катић.

Према неким претпоставкама, до потписивања протокола дошло је и због тога што Турска жели да се документи из њених архива што више користе у научним радовима. Историја Османског царства ће, на тај начин, бити позитивније приказана, сматрају тамошњи државници.

– Писање радова о аустро-турским ратовима, на примјер, само на основу докумената из бечких архива, како је то код нас чињено, представља једностран приказ – сматра Катић.

Слично је и када је ријеч о економским темама. Коришћењем само дубровачких извора стиче се погрешан утисак да су све главне послове у Србији и Босни водили само Дубровчани. У османским документима, међутим, Срби се често наводе као закупци државних прихода од рудника, солана, ковница новца, пиринчаних поља, скела, царина и другог. И то на знатно широј територији него што су данашња Србија и Босна. Као главне разлоге за исламизацију становништва Катић наводи пореске олакшице, лакше напредовање у служби, као и свијест о сталном ширењу и непобједивости Османског царства.

– Да је често ријеч о прагматичности, потврђује и један попис становништва босанског Санџака из тридесетих година 16. вијека – каже саговорник.

– Муслимани и хришћани пописивани су углавном одвојено. У овом попису писар то није учинио, па се види да су у бројним домаћинствима, послије оца хришћанина уписивани његови синови хришћани и муслимани. То значи да је примање муслиманске вјере представљало и неку врсту породичног договора. Насилне исламизације није било. Да јесте, већ послије једне или двије генерације овде више не би било хришћана.

– Пуно је контроверзи око етничке и верске структуре Балканског полуострва. И данас се на овим просторима споримо око наслијеђа. На изворима првог реда може се закључити шта коме припада. Оно што турска грађа, такође, може да потврди је да дуго година послије Косовске битке није било окупације Србије. Прошао је читав вијек до доласка Турака и савезника на ове просторе. Веома важни су и турски тефтери – економски и етнографски пописи. Свакако би их требало истражити. Катић се посљедњих десетак година посебно интересује за рударство.

– На њему је све почивало – од ковања новца, до израде оружја и предмета свакодневне употребе. Владала је предрасуда да су српски рудници пропали доласком Турака. Није било тако. Послије првобитне кризе рудници су наставили да се развијају. Дуго су у њима стручне и финансијске послове наставили да обављају наши људи. Отварали су се и нови рудници. За нас је посебно интересантан Мајданпек, који је тада био највећи рудник бакра – објашњава саговорник за Новости.

– Документи су изузетно детаљни поготово годишњи извјештаји о раду рудника, у којима су обрачунате количине руда и метала у мјерама које су за злато, на примјер, биле неколико пута мање од грама.

Мада се не бави српско-турским односима у 19. вијеку, Катићу би било интересантно да се поред званичне кореспонденције с турским властима прегледају и тајни извјештаји шпијуна, као и везе с опозиционарима који су се ослањали на Порту.