Традиција српског гостопримства има дубоке коријене у нашем народу.

Гостопримство нашег народа води поријекло још из прадавних времена када се вјеровало да је непознати гост некакво божанско биће или дух неког од умрлих предака или уопште дух са натприродном снагом. Из тог разлога су непознате особе- путници намјерници- дочекивани са великим почастима и гошћени што је могуће боље, а све у циљу да се та кућа не замјери госту, који би се због тога могао светити.

Касније, када су наступила несигурна времена, ратови, ропства и хајдуковања, гошћење путника намјерника је било прво из страха, који се постепено претварао у милосрђе: ако је неко гладан, нахрани га, ако га гоне, сакриј га, ако је повређен, превиј га. Указивала се помоћ сваком слабом, болесном или прогоњеном, без питања ко је, шта је и одакле. Рекли би: Севап је или Бог ће ти платити за то.

Со и хљеб

Симбол гостопримства представљају со и хљеб, јер се сматрало да и најсиромашнији увијек располажу овим намирницама, па се и до данас задржао тај обичај да се гости дочекују прво овим послужењем, а тек послије осталим: што је бог дао, а домаћин спремио.

Знак гостопримства је, у старија времена, била и отворена капија. Обичај је био да се, када домаћин куће или мушкарци из те куће, оду у рат, капија остави отворна све док се они не врате, јер то указује на наду за његов повратак и да је сваки путник намјерник добродошао у тој кући.

Са доласком сигурнијих времена, обичај гостопримства се није изгубио, али је попримио различите облике у зависности од краја, наводи Опанак.

Данас постоји обичај да се каже када у кућу дође неки риједак гост или неко ко дуго није посјећивао ту кућу: Дај мало ситне проје да поспемо ријетког госта или Дај сјекиру да засечем праг, да се зна када нам је овај гост дошао у кућу.