У неким селима Мионице и данас уз бројне обичаје везне за свадбе и вјенчања, практикују се и иглари.

Након венчања, увече када младенци дођу кући а млада прво вече проводи у новој кући, долазе иглари.

Иглари су група младића и дјевојка, обично младине сестре и браћа. Они носе корпу од прућа у којој се налази разнобојно плетиво у које су уденуте игле, започети рад, обично дјечје чарапице, погача и огледало.

Док прелазе праг и донесу до младе плетиво не смију проговорити ни једну једину ријеч. Остали гости са младожењине стране их задиркују питањима и шалама како би их навели да проговоре. Када стигну до собе у којој је млада, са прага јој бацају корпу у крило. Требало би да из корпе испадне плетиво.

Након тога млада купи плетиво и враћа га у корпу а онда узима већ раније започети рад и наставља га. Све док она не започне плетење сви иглари морају да ћуте. Ћутање је тајанствено обављање неке магијске радње.

Ово је изузетно стари обичај који се одржао у фрагментима у неким дијеловима Србије. С обзиром на предмете које доносе иглари, овом радњом настојали су да обезбиједе на првом мјесту плодност, (дјечји комад одјеће), благонаклоност предака (погача), и заштиту од урока (огледало). Овај необични ритуал је својеврсни обред прелаза којим се симболично обиљежава почетак новог живота.