Сукоб српских владарских лоза и браће око престола и утицаја. Како је до трона дошао Стефан Немања, оснивач лозе Немањића?

Чудна је земља Србија, у њој се често одиграва борба за превласт, за сопствено мишљење које сујета не може да одбаци, за власт ма каква била, макар и један камен земље обухватала.

Додуше, било је и кајања, опраштања, измирења и договора али увијек послије дуготрајних сукоба, чак и ратова.

Аждаја похлепе за троном настаје када са сцене оде отац, када умре и иза себе остави простор за рат. Мада, наравно, није непознат ни пут ка врху у коме се насрће на оца. Приче мушкараца су често обојене дизањем песнице на фигуру оца, и физички и ментално, борба за превласт и за своје ја је неминовна, а борба за очев положај и владарски печат је судбина многих младића, психолошки објашњена жељом за наклоношћу мајке, а реално поткована жељом за неко мора бити главни и да младост увијек гласно тражи своје.

Међутим, вратимо се на смрт оца – владара. Кад отворимо странице историје и наиђемо на датум смрти краља, одмах отварамо врата и причи о борби за превласт. Или старији брат наслиједи престо а млађи одмах крене да ради све како би га са истог збацио.

Тако је велики жупан Стефан Немања, касније свети Симеон у вријеме док још није био на власти а камоли размишљао о повлачењу са исте, док је његов брат Тихомир био велики жупан Рашке, смишљао како да брата збаци. Претходно су заједно учествовали са још двојицом своје браће (Страцимиром и Мирославом) у одузимању престола Рашке од династије Вукановић. Четворо браће су били синови властелина Завиде а Немања је био најмлађи. Као у бајци о девет пауница и златној јабуци, и као, уосталом, у свим бајкама са наших простора, испостави се да је најмлађи син најспособнији и највреднији, онај ко може највише да пређе и уради те тако и заслужи велику милост, подсјећа Башта Балкана.

До остварења бајке је Немањи по свргавању Вукановића остало још много тога али није одустајао. Рашка је тада била у рукама брата Тихомира, Мирослав је владао Захумљем, Страцимир градачко-рудничком облашћу а Немања облашћу око Ибра, Топлице, Расине и Јастрепца. Свако по свом „тропару“ и не би се могло рећи да Немања оскудијева али он жели све. Осећа да може и да има државничке способности да буде главни владар који одлучује о свему и сарађује са околним земљама. Сва четворица се тада још увек презивају Завидовићи, по оцу

Стефан Немања је осјећао да братовљев однос према Византији није онакав какав би он водио а у томе има и подршку своје властеле. Он жели самосталност државе коју ће поносно назвати својом, не жели вазалство према Византији. Стефан Немања жели да створи нешто велико као што и титула коју прижељкује налаже. Рашка, тадашње име за Србију и опште српске земље вјечито доживљава покушај руке која је у околини да је стави на њено теме. Но, није српска крунисана глава увијек свод на којој ће се ширити пет туђих дебелих прстију, мисли Немања Завидић.

Негде око 1165-6.године он спремно креће на братовљев положај уз помоћ своје властеле али брат-краљ је био јачи те се брат-узурпатор крије у једној пећини. Спасли су га пријатељи, мада се наводи да се он у пећини молио светом Ђорђу те је и овај, по предању, припомогао будућој свјетлој глави. А кад је срце испуњено жељом за светлошћу и славна Византија која помаже Тихомиру бива побјеђена те у коначној бици код Вучитрна на Косову Немања побјеђује брата. Тихомир је ту и погинуо.

Гледа ли његову крв брат Стефан Немања? Шта тада осјећа? Гдје је граница жеље за моћи, да ли се тада већ каје или граби брзо ка престолу који га чека празан јер је Мирославу и Страцимиру одредио прогон и дистанцирао их јер су били уз Тихомира. Тешко је сада, можда, читати о таквим поступцима оног ко се касније просвјетлио и посвијетлио, али тако је било и чињенице се нити могу нити би требало бити оповргнуте. Нико не зна колико се горко кајао у манастиру Ђурђеви Ступови ког је подигао у славу светог Ђорђа и кроз колико је мука његова душа морала проћи да би своја уста од нагона за моћ и туђу и сопствену очистила. Но, то вријеме је тек требало да дође.

У тренутку када се свечано проглашава за великог жупана Рашке, узевши име-титулу Стефан и основавши своју династију Немањића, Немањина уста су пуна славе, жеље, битке, мудрости и страсти.