Светог Георгија или светог Ђорђе/Ђурађа – како у народу зову овог свеца, православни Срби славе два пута у години.Свети Ђорђе или Ђурђевдан слави се у прољеће, на дан његовог страдања у вријеме римског цар Диоклецијана 6. маја по грегоријанском календару. А сутра се слави Ђурђиц, у знак сјећања на дан преноса моштију овог свеца из Никомидије (сада Измир у Турској) у град Лиду Палестинску.

На православним иконама и средњовјековним фрескама свети Георгије је представљен како на коњу, у војводском одијелу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вјере. Та икона је, по неписаном правилу, у домовима оних који славе Ђурђевдан.

На иконама за празник Ђурђиц, овај светац се представља као пјешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци. У средњовјековним православним храмовима и манастирима он је у реду са светим ратницима, борцима за хришћанство, које предводи свети архангел Михајло, представник сила добра и чистоте новозавјетне вјере.

Обичаји на сутрашњи дан
Иако Ђурђиц није црвено слово, веома је важан и поштован празник међу вјерницима, па се тако на овај дан не раде тешки послови и ручни радови.

Такође, строго је забрањено ловити вукове, јер ће ловце у супротном задесити велика несрећа и малер који ће их пратити и цијеле сљедеће године. У селима западне Србије у ове дане се клало, ћутећи у рану зору на кућном прагу, црно пиле или млад црни пијетао.

Претходно се пилету или пијевцу завеже црним концем кљун да не би пустио никаквог гласа. Одсјечена пилећа глава везивала се црвеним концем о вериге, па се са њом бајало у вријеме доласка вукова.