Сутра, 7. јула, празнује се велики празник – Ивањдан, дан посвећен рођењу Светог Јована Крститеља. Вијенци од ивањског цвијећа, песма дјевојака, кићење куће за здравље укућана, само су неки од обичаја који прате Ивањдан или женски празник како се још зове у народу.

Ивањдан је у народу познат и као „дјевојачки празник“ због бројних обичаја и ритуала који су посвећени женском роду. Вјерује се да овај дан толико дуго траје, да се сунце чак три пута заустави.

Иначе, овај празник је дубоко уткан у српску традицију, па се до дана данашњег нису изгубили одређени обичаји, чак и у урбаним градским срединама. Један од најучесталијих је плетење (или куповина) венчића од пољског биља и цвећа, којим се потом ките капије у улазна врата, и који се чувају до наредног Ивањдана. Верује се да ће целој породици донети срећу и напредак.

Вијенцима од ивањског цвијећа показује се да је природа у развоју дошла до своје највише тачке – средине љета и да се тиме „овјенчала“.

У зависности од краја до краја ту је још читав низ ритуала… Примера ради, понегде је обичај и да се кроз венце од уплетене Јованове траве на Ивањдан провлаче жене које немају децу, а желе их. Онда се потом све купају у реци како би вода однела урок или болест, а ако је жена имала неколико побачаја, на дан Светог Јована посећује особе које имају име Стана или Станка узимају струкове траве и праве свој венац са којим се купају у реци.

У неким деловима Србије постоји веровање и да девојке које нису удате данас треба да у саксији посаде мало жита које ће погледати 12. јула, на Петровдан. Уколико су клице као прстенови, то значи да ће се на јесен сигурно удати.

Такође, распрострањено је мишљење да се на данашњи дан може видети лик будућег брачног партнера – суђеника. Наиме, у последњи залогај доручка треба хукнути и сачувати га до вечери, а онда заједно са огледалцем и мало ивера ставити под јастук да би се у сну појавио лик.