Александар Лека Ранковић био je један од најближих Титових сарадника.

Ранковић је, поред личних биљежака, у више наврата причао о свом животном и револуционарном путу историчару Венцеславу Глишићу и књижевнику Добрици Ћосићу.

– Био је човјек ријетког памћења, па у препричавању никад није мијењао суштину збивања. Као савременику који је био доста обавијештен, његова исповед се усклађивала са сазнањима која сам имао од других протагониста тих догађаја. И сам сам, личним искуством и разумевањем процеса и промена у Титовој политици, стеченим и у разговорима са њим, Ранковићевим свједочењима само утврђивао своју увјереност у неминовну пропаст Југославије, засновану у раздобљу од 1958. до 1962. и даље потврђивану развојем догађаја – оцијенио је Добрица Ћосић, преноси Курир.

Парадигма српског незадовољства

Ја који сам све прислушкивао, од Скупштине до спаваће собе, посљедњи сам сазнао шта ми се спрема – записаће у Дневничким белешкама неколико година пред смрт Александар Ранковић.

А његова смрт 19. августа 1983. године и слика са сахране на којој десетине хиљада људи узвикује оно што се претходних 15 година није смело – „херој Лека“ – постала је парадигма српског незадовољства преуређењем Југославије, по Уставу из 1974. године.

Друг Марко, како је било његово партијско конспиративно име, достојанствено је подносио смјену и прокаженост. Није хтио да се ангажује у било ком виду, за њега је политички живот послије Брионског пленума био окончан. Послије свега, на извјестан начин, осећао се пораженим и осрамоћеним због вјерности Јосипу Брозу Титу и живота који је посветио партији и комунистичкој идеологији.

У биљежницама Ћосића и Глишића остали су записи његових исказа, из којих преносимо занимљиве и широј јавности мање познате фрагменте.
Лека је био убјеђен да Тито није ликвидиран на преговорима на Равној гори само зато што су Дража Михаиловић и Драгиша Васић мислили да је он руски официр.

– Драгиша Васић, испраћајући нас послије преговора, узео ме је подруку и рекао ми: Ја ћу овдје остати док будем увјерен да ћемо се заједно борити. Ако у томе не успјем, мене овдје неће бити. Мустафа Голубић, важан човјек НКВД, сарађивао је са Васићем. Зато сам послије рата, када год сам могао, помагао жени и кћерки.

Броз депеше Коминтерне крио у чизмама

Везе са Совјетским Савезом и Коментерном биле су искључиво у Титовим рукама. Никога није обавијештавао шта му пишу и шта им он одговара. На састанцима Политбироа, он је из депеша које је примао из Москве Врховном штабу казивао само оно што је сматрао да треба. Нико од нас никад није видио ниједну депешу. У рату, за вријеме марша, прије него што би легао да спава, Тито би изуо чизму, ставио депеше у њу и поново је обуо. Тако се обезбијеђивао да му их неко не украде. И послије рата он је све депеше из Москве чувао у челичним касама – у Београду, на Брионима, у Сплиту. Неке најважније је увијек носио са собом. А многе су уништене.