Познаваоци историје знају да озлоглашени затвор, Главњача, није фикција и да је Главњача заиста постојала и то у самом срцу Београда. Зграде данас више нема, а сада откријте шта се данас налази на њеном месту.

Између улица браће Југовића, Симине, Вишњићеве и Студентског трга, баш на месту данашњег Хемијског факултета, некада је била смештена “Главњача”. То је био популарни назив за Управу града Београда, која је настала у доба Обреновића, највјероватније 1864. У њој су се налазила два одјељења полиције — административно и кривично, као и затвор који је био у подруму.

Ова зграда била је “најпопуларнија” по затворским ћелијама – највећој и главној коју су затвореници “крстили“ као “Главњачу”, и најмањој “Ћорки“. По првој су Београђани почели да називају комплетну зграду Управе, а друга је до данас остала у сленгу синоним за затвор, подсјећа Историјски забавник.

Катастрофални услови

“Главњача”, коју су робијаши називали и “Шатронџа”, имала је низак плафон и у њу је могло да стане од 80 до 100 притвореника, а углавном их је било много више од тог броја. Свјетлост и ваздух долазиле су кроз једну рупу.

Услови у њој су били катастрофални, затвореници су вршили нужду тамо гдје су јели, а оброци су им били нејестиви. Велики број њих умро је од тифуса и других заразних болести. Мучења су била свакодневница становника овог затвора.

Затвореници у “Главњачи” се нису купали, а само ријетки, они мало богатији, повремено су добијали чисту гардеробу да се пресвуку.

Већи дио дана притвореници су проводили у дворишту, које је само једним зидом било одвојно од Велике пијаце која се налазила на мјесту данашњег Студентског парка, па су се робијаши свакодневно довикивали са продавцима.

Тај зид је био прилично низак, па се често дешавало да пиљари који дођу раном зором на пијацу, могу да гледају погубљења, која су у “Главњачи” била честа. Тек касније, губилиште је измјештено на другу локацију.

Политички затвор за све противнике власти

Није случајно што је у првој сезони серије “Сенке над Балканом” вођа македонске паравојне формације ВМРО био смјештен баш у “Главњачи”, а што ту смјештају и Димитријевића. То је проистекло из њене репутације “политичког затвора“ у који су затварани противници свих режима, који су владали током постојања ове зграде од 1864. до 1953. године.

На то да ова зграда постане мјесто гдје су привођени и на разне начине саслушавани политички затвореници, утицало је доношење “Обзнане“, децембра 1920, “Закона о заштити државе“, јуна 1921. као и увођење “Шестојануарске диктатуре“ јануара 1929. године.

Међу затвореницима је било највише комуниста, али и припадника свих сепаратистичких и националистичких покрета на тлу новоформиране заједничке државе.

У “Главњачи” се догодило и политичко убиство, које је додатно доприњело њеној лошој репутацији. Оно се одиграло 16. септембра 1907. када је полиција убила Милана и Максима Новаковића, који су покушали да дигну побуну.

Иако су се исто презивали, нису били у сродству. Милан Новаковић је био ражаловани генералштабни капетан и власник опозиционих новина, који се залагао за суђење официрима умешаним у убиство Александра Обреновића и Драге Машин, и њихово уклањање из војске. Максим Новаковић је био ражаловани жандармеријски поручник, ухапшен је нешто касније, због покушаја убиства супруге.

Нестанак “Главњаче” и изградња универзитетске зграде

Током бомбардовања Београда 1941. године Главњача је оштећена, али су је Нијемци обновили. Поново је страдала током борби за ослобођење Београда, али је потом поново обновљена и коришћена од стране ОЗНА-е.

Срушена је 1953. и по пројекту архитеката Александра Секулића и Ђорђа Стефановића на том је мјесту саграђена зграда коју многи и даље знају као ПМФ (Природно-математички факултет), иако се у њој сада налази Хемијски факултет.

Поводом тридесетогодишњице ослобађања Београда, 1974. године, испред ове зграде постављен је споменик са мозаиком на ком је исписан текст: “На овом мјесту налазио се затвор Управе града Београда “Главњача“. Хиљаде комуниста и бораца за слободу страдало је у њеним ћелијама. Запаљена је и до темеља изгорјела у борбама за ослобођење Београда“.

Аутор споменика и мозаика је био Милорад Тепавац, а аутор текста Светозар Требјешанин.