„Невесињскa пушкa“ из 1875. године је устанак Срба из Херцеговине против турске окупације, који се као ватра проширио по читавом Балкану, међу Србима под османлијском влашћу.

Људи ни данас не схватају колико је овај догађај кључан не само у историји Срба, већ и читаве Европе и свijета јер је покренуо лавину догађаја који ће попримити глобални карактер.
Срби у том тренутку имају двijе слободне кнежевине Србију у Подунављу и Црну Гору на Приморју, док остатак Срба чами у двijе феудалне и тоталитарне империје—османској и хабзбуршкој. Срби под Турцима и Аустријанцима виде два светионика слободе Србију и Црну Гору у својој околини и покушавају сами да се изборе за своју слободу по угледу на Карађорђа, Милоша и митрополите Петровић-Његоше.
И зато устанак избија најпрijе у светосавској Херцеговини кога води група народних првака, међу којима су се нарочито истакли: Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић. Убрзо се устанак шири и на Босну и Срби су се дизали на оружје да једном за свагда протjерају окупаторе и ослободе отаџбину.
Зато и Кнежевина Србија и Црна Гора отпочињу и своје ратове са Турцима, што доводи до два српско-турска рата (1876-1878) и једног црногорско-турског (1876-1878).
У Старој Србији одмах затим избијају Кумановски устанак (1878) и касније и Брсјачка буна (1880).
Бугарски борци за независност исто тако користе ову лавину српских устанака и ратова које су покренули Срби из Невесиња и околине. Почиње бугарска борба за независност 1876. године, да би царска Русија послала своју војску да ослободи Бугаре, отjера Турке и формира модерну Бугарску државу 1978. године.
Последица ”Невесињске пушке” и српских ратова са Турцима био је и Берлински конгрес из 1878. године, на коме су се скупиле све тадашње велике европске силе: Русија, Немачка, Аустроугарска, Француска, Велика Британија, Италија и Турскa, који је под председништвом Ота фон Бизмарка, одлучивао о судбини Балкана, објавио је портал „српска историја“.
На Берлинском конгресу су Црна Гора и Србија добиле признавање већ одавно фактички стечене независности, као и територијална проширења, у случају Србије на четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски, док је Црна Гора добила проширења на српском Приморју и у Старој Херцеговини. Призната је и Бугарска држава, док се најважнија посqедица ипак догодила у Босни и Херцеговини.

Најзначајнији резлтат „Невесињске пушке“, ратова са Турском и Берлинског конгреса је дозвола великих сила да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину на 30 година, иако је она формално остала у саставу Османске империје све до 1908. године. Тиме је заустављена Србија у настојању да се српски народ уједини са обjе стране Дрине.

Међутим, дуготрајна посљедица која је имала глобални карактер је та да су „Невесињском пушком“ отпочети процеси који су (због одлука Берлинског конгреса и окупације БиХ) довели до избијања Првог свјетског рата 1914-1918, а сви знамо какве су посљедице тог рата—комунистичка револуција у Русији, фашизам у Италији, нацизам у Немачкој, јапански империјализам, Версајски процес, Југославија, милиони жртава, нестанак многих империја итд.).

Ето како једна српска буна и жеља за слободом доводе до глобалних тектонских промјена. Ваљда још увек има оних свјетских моћника који знају да са нама Србима нема шале.