Током кафанске свађе, сатиричар је бацио чашу, која је очешала комедиографа, али настао је хаос јер се пронијела прича да је Бранислав погинуо.

Актери догађаја који је узбуркао јавност српске пријестонице, и за који се вјеровало да је окончан убиством Бранислава Нушића, два су истакнута имена наше културе: Радоје Домановић и Јаша Продановић.
Ватрена дискусија

Радоје Домановић (29), писар у Министарству просвјете и књижевник, и Јаша Продановић (35), гимназијски професор, потоњи министар, били су пријатељи и политички истомишљеници – опозиција режиму Александра Обреновића. На састанку књижевног удружења 21. маја 1902. у пивници „Таково“ на Теразијама, њих двојица су се упустила у ватрену дискусију. Домановић је Продановићу рекао да није у праву, овај му се унио у лице и почео да виче, Домановић му је тада рекао „неку погрдну ријеч“, на шта је Продановић пријатељу опалио шамар. Домановић је потегао чашом на свог пријатеља, али га је промашио – и погодио Нушића (38) у главу!

Истина, комедиографа чаша је само закачила по челу, али се подигла граја, гости су поустајали, а конобари су онима у кафанској башти почели да објашњавају шта се десило. Викали су како је Домановић убио Нушића и да су овог већ однели у болницу! На то су посјетиоци „Такова“ из баште похрлили унутра, створио се кркљанац.

Домановић и Продановић одмах су се измирили међу собом, али гласина је кренула кроз чаршију и дошла до Министарства просвјете. Позвани су да поднесу писане изјаве о инциденту.

Премештај у провинцију

Радоје Домановић је написао: „Г. Продановић је том приликом мени ударио шамар и послије тога је морало доћи до онога што сам ја учинио. Човјек са иоле осјећања не може остати хладан, па чак ни онда кад доцније, при хладном размишљању, нађе оправдање за човјека који га понизи… Ја сам због тог шамара гађао чашом г. Продановића у намјери да га ударим што јаче и казним тим путем што више, и по срећи, тај ударац није погодио г. Продановића, јер је њему био намјењен, већ је само закачио г. Нушића ни крива ни дужна. Удар је тај мени учинио више бола него, иако није био јак, непосредан, већ га је само чаша закачила овлаш…“ У сличном тону изјаснио се и Јаша Продановић: да је све то безначајна ствар, да се сличне ствари дешавају људима од части, „па били они незнатни или на највишим друштвеним положајима“, и да је тога бивало у прошлости, па ће вјероватно бити и у будућности…Будући да су припадали политичкој опозицији, министар просвјете није имао милости – из Београда их је премјестио у унутрашњост „будући да скандал који су изазвали баца ружну свјетлост на њихово васпитање“. Домановићу је запао Пирот, с роком пресељена – „одмах“.

Затражио је одлагање од мјесец дана како би „уредио приватне ствари“, али је одговор био негативан. Дао је отказ и остао да сиромашно живи од књижевног и новинарског рада.