О Соко Граду испричане су многе приче и легенде.

Средњовјековна тврђава Соко Град лежи између планине Ртња на севјеру, Озрена, Лесковика и Девице на југу и између моравске долине на западу и тимочке на истоку. Налази на око 400 метара узводно од Лептерије, најпознатијг сокобањског излетишта које је заштићено законом и проглашено приједјелом изузетних одлика.

Не зна се када је тачно изграђен Соко Град. Претпоставља се да потиче из времена владавине Римског цара Јустинијана. Први траг о њему потиче из 1413. године, када је деспот Стефан Лазаревић покушавао да оружјем, поткупљивањем и свакојаким преговарачким вјештинама с Турцима, Србији продужи живот. Његово утврђење упознао је 1808. године и надалеко познати Хајдук Вељко Петровић, подсјећа портал Опанак.

Прва легенда везана је за несрећну љубав српских Ромеа и Јулије

Неименовани заповедник Сокограда имао је лијепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмашког града. Била је то велика љубав коју нису одобравали њихови родитељи због неких спорних посједа.

Онда се двоје младих договорило да Жупан с дружином дојаше до зидина Соко Града, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цијели подухват наликовао бајци, али је дјевојчин отац убрзо открио да Лептерије нема и послао потјеру за бјегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је Лептерија страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се.

Мјесто, пропланак, гдје је страдала дјевојка и данас се назива Лептерија, а вир – Жупан.

Друга легенда каже да Турци ни послије дуге опсаде нису успјели да освоје овај стари град!

Стамена и тешко приступачна грађевина је успјешно одолијевала, пошто су на вријеме допремили довољно хране и чак успјели да доведу воду. Народни приповједач каже да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала. Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Гдје коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цијеви које је онда лако пресећи.

Манастирски комплекс на Соко граду

Истовремено, баба је заповједнику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било. Слиједећег јутра Турци су се уплашили када су видјели трагове копита. Помислили су да је опсађенима кришом стигло неко појачање. Кад су послије дугог вјећања одлучили да ипак крену у град, иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош.

Трећа легенда каже да је некада давно силан велможа, господар тврдог Соко Града, јахао котлином!

Одједном, смрачило се небо над Озреном, сјевну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на сувом Ртњу. Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свијест. Када се господар Сокограда освијестио, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да стане на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо глогот воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао у намјери да на онај свијет не оде жедан.

Кад је попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило. А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју тврђаву. Чим је стигао наредио је да се изнад извора сместа подигне настрешица. Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, наводи портал Србијанац.рс.

Много вијекова касније настао је и чувени двостих Бранислава Нушића, и данас омиљена узречица мјештана, али и њихових многобројних гостију:

„Сокобања, Соко Град – дођеш стар, одеш млад!”