Спаљивање моштију Светог Саве на врачарском платоу свакако спада у приче које веома слабо познајемо. Години у којој су спаљене мошти Светог Саве претходио је дотад највећи бој између Османлија и Срба, који се десио у јуну 1594. године, када је двоструко јача османска војска на крају спала на хиљаду преживјелих.

Те преживеле Османлије су, бјежећи у мирне, још увијек турске градове, говориле да њих не побјеђују устаници већ “каурски светац Сава”. Многи су, има записа, повјеровали у овог свеца, а „неки се кришом и покрстили“.

Када би се читала само Википедија, тамо штуро пише да је „тијело светог Саве било сахрањено у манастиру Милешева. За вријеме турске владавине народ српски се скупљао над моштима свога светитеља, да тражи утјеху и лијек. Бојећи се, да се са тога мјеста не дигне побуна против Турака, Синан паша Београдски је наредио да се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла (10. маја) 1594. године“. Међутим, истина је далеко суровија, наводи портал Гвозденипук.рс.

У старом турском језику „каурин“ је била ријеч којом се означавао свако ко је био другачије вјере од Османлија. Каурину је, у том, 16. вијеку, на овим нашим просторима, освајач могао да ради шта хоће, кад хоће и како хоће.

Мало је у тим данима безумља било милости за Србе, који су гледали како им неки Османлија пали цркву, одводи дјецу, неријетко и жене. Убиства су постала свакодневица, а отимања далеко чешћа. Народ више није могао да трпи. И први устанак, заправо, није био онај 1804. са Карађорђем. Било их је неколико од Косовског боја до тада.

Први прави, огромни устанак подигли су Срби из Баната 1593. Тражили су од свог владике, Теодора Несторовића, да их, као духовни вођа Срба из Баната, предводи. А Теодор Вршачки био је благе нарави. По описима, био је налик Патријарху Павлу – стално у молитиви, непрестано у посту. Одвраћао је народ од крвавих борби, одвраћајући га тако од убиства. Међутим, ужаси бесних Османлија, који су искористили први предах у рату са Аустријанцима да, онако окупљени у околини Панчева, увећају своје зулуме, натераше народ да ово поручи владици Теодору: „Тебе ће народ послушати, ти си им крепка узданица. Позови их, и доћи ће, благослови их да крену у бој, да се сломије турски јарам и отерају проклети Турци са наше земље. Дај да испунимо завјет цара Лазара и свих косовских мученика!”.

Одговор је гласио:

„Да ли завјет цара Лазара може да се испуни и нечим другим осим мачем? Зар са сваком разореном црквом, спаљеном кућом, покланом чељади, отетом стоком, нећемо бити даље од тог циља? Не опстасмо ли до сада само са црквом и престолом Светога Саве? Надате се у принчеве, али “боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на човјека; боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на кнезове“.

Међутим, оно дивљање пристигле турске војске распомамило је и Османлије из градова, који уђоше међу српска села и почеше колективну пљачку и убиства.

„Зар теби, Владико, није баш нимало стало до твог народа?! Овај живот је тежи него смрт! Поведи нас, да или слободу стекнемо или да нас смрт од патњи ослободи!“, записане су ријечи тадашњег српског народа у Банату.

Српски устаници су, гдје год би се нашли наспрам Османлија, односили побједе. Мале, али свака од њих – животно значајна. Преживјеле Османлије су, бјежећи у мирне, још увијек турске градове, говориле тамо да њих не побјеђују устаници већ “каурски светац Сава”. Многи су, има записа, повјеровали у Светог Саву, а „неки се кришом и покрстили“.

Дотад највећи бој се десио у јуну 1594, када је двоструко јача османска војска, од 11.000 људи, на крају спала на хиљаду преживјелих.

Иако су многи Срби успели да побегну код Аустријанца, добар дио њих у Ердељ, владика ријеши да се врати међу Турке, како би својом предајом сачувао преостали народ у Банату. Пред Османлијама потом исповиједи Бога Живога, помоли се светим великомученицима и паде у руке бијесних. Они га везаше за колац, па су му полако драли кожу са цијелог тијела, од врата наниже. Кад год би се онесвијестио, поливали би га хладном водом, да би што дуже био у мукама. Османлије би га драле, а он не би кукао, већ се – молио. Светом Сави. Мученицима светим. Да сви они умоле Бога да прими његову жртву и спасе народ.

Убише тако Теодора Вршачког, али му тијело оставише са забраном сахрањивања, да би га звјери изјеле. Вукови који су се појавили, убили су неколико турских војника, али тијело светог владике нису дирали. Оба џелата која су драли кожу са њега, сутрадан по смрти Теодора Вршачког полудјеше. Турском команданту који је наредио гуљење коже, избиле су неке силне ране по тијелу и он је почео да урличе у боловима даноноћно. Старјешине османске наредиле су да се тијело светог Теодора Вршачког тајно однесе и на скривеној локацији сахрани, како се не би народ окупљао око њега.

А уз све то, сјећајући се да су устаници на барјацима носили лик Светога Саве, у коме су стално видјели подсјећање на снагу вјере, снагу љубави, снагу наде, Синан-паша донесе одлуку: „извадите мошти из Милешеве, спалите тог Саву усред Београда“. То се и деси 27. априла по старом, 10. маја 1595. године по новом календару. Пепео моштију узе и развеја на све четири стране свијета, увјерен да више нико међ Србљем неће ни помислити на Светог Саву.

А ево, прође више од четири вијека од тада. Светог Саву нисмо заборавили. Питање је само колико се држимо његових смјерница за живот… Никад није касно.

Ето, није касно ни ово – што смо за Теодора Вршачког, можда, тек сада сазнали. Али, и он тада, и они који су тада бљештавим ликом пред собом односили побједе, живјели су у нади да ћемо ми, њихови потомци, не ратовати – већ својим животом, својим врлинама, бити живи барјаци са ликом Светог Саве: Да ћемо баш ми бити узори другима.

То му, некако, и дође наша обавеза. Према славним прецима. А то му, некако, и дође та љубав. Према Богу и ближњима.