Због свог историјског значаја и архитектонске вриједности, зграда старе болнице у Свилајнцу представља споменик културе и један од првих центара развоја здравства и здравствене културе у овом дијелу Србије.

Хатишерифом из 1830. године здравствене прилике и развој санитетске службе нису значајно унапријеђени, иако је овај документ, поред политичких и других слобода, омогућио Србији и подизање болнице. Крајње лоша здравствена ситуација у држави 1832. године (епидемија колере, али и других заразних болести) принудила је кнеза Милоша да са отварањем болница ипак почне.

Једна од првих била је и болница у Свилајнцу, која се налазила на царском путу, између конака у Крагујевцу и конака у Пожаревцу. Као таква, имала је важан стратешки значај, а имала је за циљ да заустави болести и епидемије које су се шириле том важном саобраћајницом.

Међутим, та болница била је кратког вијека, и већ 1834. године престаје са радом, али, упркос томе, постојала је у важном тренутку у историји здравства Србије и града Свилајнца. Тек неколико година касније, на почетку XX вијека, у Свилајнцу је изграђена болница која је по свим стандардима одговарала модерној болници тог времена, подсјећају из Завода за заштиту споменика културе Крагујевац.

Историјат болнице у Свилајнцу
Друга половина XИX вијека била је прилично турбулентна. Србију су задесили Српско-турски рат, Берлински конгрес, Српско – бугарски рат… Због честих политичких превирања и ратних сукоба, Србија је била подложна заразним болестима, а било је и много рањених војника којима је лијечење било неопходно. Тих година у Свилајнцу су ангажовани љекари високог образовања: др Владимир Јасневски, др Фрања Рибникар магистар хирургије, др Венцеслав Стејскал и др Светозар Бељански.

У вријеме Српско-турских ратова 1876-1878. године у цијелој Србији било је 54 резервне војне болнице, а међу њима је била и болница у Свилајнцу. Ова болница, позната и као „болница бараке“ налазила се у насељу Бојача и располагала је са око 400 импровизованих кревета.

У њој су се лијечили рањени војници са фронта, а осим њих, у Свилајнац је дошло много људи из југоисточне Србије, тражећи заштиту и уточиште од турске окупације. Слична ситуација била је и у вријеме Српско-бугарског рата 1885-1886. године, када је Свилајнац изгледао као прави ратни логор (доста војника је пролазило поред града, а био је и поприличан број рањеника са фронта).

Ратно стање, неимаштина, оскудица у људству, били су свакодневица, а ништа другачије није било ни почетком XX вијека. Свесно ситуације, српско становништво изразило је стремљење ка бољитку, па је у Свилајнцу покренута иницијатива о изградњи зграде за болницу. Одобрено је око 26.000 динара за подизање Среске болнице у Свилајнцу, а земљиште које је бесплатно додијељено, припадало је Милосаву Здравковићу Ресавцу. Са радовима на изградњи се каснило, јер је земљиште на коме је требало да се подигне наводно било неподесно због ризика од поплава.

Најзад, 1907. године, према плановима архитекте Светозара Јовановића Старијег, започети су радови, а уједно и набавка одговарајуће опреме и инструмената. Болница је свечано отворена 1. новембра 1909. године и за управника је постављен др Добривоје Гер. Поповић, који је већ пет година радио у Свилајнцу. Изграђена болница имала је два болничка одјељења, женско и мушко, и породилиште, и била је једна од најзначајнијих у том дијелу Србије.

Архитектура болнице у Свилајнцу
Зграда старе болнице у Свилајнцу је симетричних пропорција и пројектована је као болничка зграда са капацитетима који су били довољни за тадашње болничке потребе. Једноставна грађевина са елегантним детаљима саграђена је у неокласицистичком стилу од опеке и камена. Кроз централни хол улазило се у љекарске ординације које су биле повезане са болесничким собама скромног изгледа, али опремљеним свим неопходним стварима.

Санитарни блокови били су смештени уз бочне, споредне улазе, који су оивичени упрошћеном шпалетном изведеном у малтеру. Посебно је наглашен улазни дио са више камених испуста, као и стрми кров који се на краћим странама завршава калканима. Изузетан детаљ су прозори оивичени упрошћеном шпалетном изведеном у малтеру, са аркадом која је, такође, изведена у малтеру.

Данас, зграда старе болнице, рестаурирана 2016. године, једна је од најљепших зграда у Свилајнцу. Зграда је споља омалтерисана и обојена плавом бојом, док је фасадна пластика у бијелој боји, а довратници и вијенац изнад врата су вишеструко профилисани, као и камена розета изнад врата.

Како је зграда старе болнице проглашена за културно добро?
Зграда старе болнице у Свилајнцу утврђена је за непокретно културно добро – споменик културе Одлуком Владе Републике Србије од 17. 7. 2001. године. Како је ријеч о згради великог историјског значаја, посебно је било важно да се изврше радови на објекту који би очували његов аутентичан изглед.

Према томе, стручна екипа Завода за заштиту споменика културе Крагујевац је 2005. године отпочела радове на екстеријеру, који су подразумијевали: препокривање крова новим кровним покривачем, рестаурација комплетне столарије и бојење фасаде квалитетним паропропусним водоотпорним фасадним бојама.

Такође, извршени су и радови на ентеријеру, а то су били: бојење унутрашњих зидова и плафона паропропусним бојама и глетовање свих унутрашњих површина зидова и спуштених плафона. Нови радови на објекту почели су 2016. године када је зграда комплетно рестаурирана по најновијим стандардима за здравствене установе.

Зграда старе болнице у Свилајнцу, као споменик културе, представља вриједно културно наслеђе Србије и има богату историју и традицију. Као представник прошлости, она дочарава једну етапу у историји града, и кроз своје архитектонске вриједности, оживљава једну давно испричану причу о здравственој култури у овом дијелу Србије.