Прошла је 31 година од када су припадници такозване Армије БиХ гранатирали територију Републике Српске из правца Игмана, Храснице и Бутмира и на аутобуској станици у општини Илиџа убили 10 и ранили 33 српска цивила, од којих су многи остали трајни инвалиди, а најмлађа жртва овог свирепог масакра био је тринаестогодишњи дјечак Слађан Гргић.

Током гранатирања, на аутобуској станици у Илиџи 26. октобра 1992. године погинули су и Жарко Крешталица (27), Милојка Тамбур (38), Ружица Мартиновић (25), Бранка Милошевић (40), Наташа Квесић (24), Томислав Милановић (34), Здравко Шутало, Мира Делић и Петко Радовановић.

Предсједник Борачке организације „Илиџански борац“ Горан Шеховац рекао је Срни, а пренио РТРС, да је ово један од првих злочина муслиманских паравојних формација из правца Игмана, Храснице, Бутмира и Соколовић колоније над недужним цивилима, углавном Србима, а међу жртвама је било и неколико Хрвата и Бошњака.

„Оно што је најжалосније јесте чињеница да је у том злочиначком нападу муслиманских фаланги убијен тринаестогодишњи дјечак Слађан Гргић, а посебно огорчење ствара то што Тужилаштво БиХ још није процесуирало одговорне за овај масакр“, рекао је Шеховац.

Према његовим ријечима, свака невина жртва заслужује пијетет, без обзира на националну припадност, и нико нормалан не одобрава нити подржава ратне злочине, посебно не нападе на дјецу.

Шеховац је рекао да су у праву сви они који негодују зашто на споменику убијеној дјеци Сарајева нема и имена Слађана Гргића, који је убијен у том граду на самом почетку грађанског рата.

„Значи ли то да он за сарајевске власти и сарајевску чаршију није био дијете? И та стравична чињеница треба да буде на срамоту и Суда и Тужилаштва БиХ, али и за цијело друштво БиХ које је занемарило погибију невиног српског дјечака“, нагласио је Шеховац.

Некадашњи директор ратне болнице „Жица“ у Блажују Милан Пејић, који је био свједок овог масакра, изјавио је раније да су минобацачке гранате испаљене са муслиманских положаја на Игману пале на паркинг и у близини два киоска поред којих су стајали људи, чекајући аутобус да би отишли на посао или у куповину.

Он је рекао да су тешке повреде тим људима и дјеци нанијели не само гелери од граната, него и крхотине разрушених киоска који су након експлозије летјели на све стране, због чега је овај масакр над недужним становништвом био још стравичнији.

Пејић додаје да су рањеници пребачени у болницу „Жица“, а да су тијела погинулих одвезена на гробље „Влаково“.

За овај злочин такозване Армије БиХ нико није одговарао, а општинске власти не дозвољавају постављање спомен-плоче на мјесту страдања невиних српских цивила. Планина Игман је била под контролом снага такозване Армије БиХ, док је само један његов мали дио, Голо брдо, од 1992. и 1993. године био под контролом Војске Републике Српске.

Под муслиманском контролом била је и Храсница, а у селу Ковачи надомак Храснице била је смјештена минобацачка јединица такозване Армије БиХ.