РОЂЕН је 1848. године у Бистрици код Герлица у Шлезији од оца Отона и мајке Хермине.

Крштеног имена Паул Штурм, био је Србин, али лужички. Отац Отон је био управник ловишта цара Вилхелма Првог и лужички Србин.

Паул је војно образовање стекао у Вроцлаву и Нансију, а по завршеној школи га је дочекао чин водника, али и Француско-пруски рат. Унапређен је врло брзо у чин потпоручника, а са фелдмаршалом Макензеном је био ратни друг.

У Србију долази по избијању српско-турских ратова гдје се истакао, а касније предаје на војној академији, а ту се и први пут оженио. Промјенио је Паул у Павле, а Штурм у Јуришић, с обзиром да штурм преведено значи јуриш. Као крсну славу је узео Светог Саву. Овај брак му ипак није устао, али је у Србији остао. Други рат који га је дочекао је Српско-бугарски 1885. године гдје је учествовао у борбама код Сливнице, а приликом повлачења српске војске се борио и на Црном врху код Пирота.

До Балканског рата је био пензионисан 1900. године, међутим, врло брзо је и реактивиран. Краљ Петар Први га је изузетно поштовао јер су наводно били у истом пуку у Француској, под именима Пјер Кара и Паул Штурм.

У Балканским ратовима се пробио турски обруч око Куманова и пробио се до Скопља, Велеса, касније Прилепа и Битоља. За ове заслуге је унапређен у чин генерала. Касније, у Другом балканском рату је успио и да се „освети“ Бугарима за пораз из 1885. године, учествовао је у Брегалничкој бици.

Пуцањ је одјекнуо у Сарајеву и врло брзо је захватио цијелу Европу. Штурм је добио задатак да на западу Србије затвара и брани границе. Залагањем његове Треће армије је Антанти донијета прва побједа на Церу. Контранпадом ове армије је крајем августа ова армија избила на Дрину, а већ слиједећег мјесеца се борила на Мачковом камену. Централни дио фронта су држали и у Колубарској бици. У повлачењу преко Албаније, посљедњи су напустили Пећ и штитили остатак српске војске.

Године 1916. је Врховна команда повјерила трећу армију генералу Милошу Васићу, а Штурм је послат у Русију да процјени унутрашње немире у Добровољачком корпусу. Задржао се тамо до 1917. године када се преко Јапана вратио у Солун. Том приликом је одликован Орденом цветова Пауловније на великом крсту од стране цара Јошихита. Једини је српски официр са овим орденом.

Три године након завршетка рата, пензионисан је у 74. години живота, а сматрао је да је то била велика неправда, наводи Нпортал. Оставио је иза себе 56 година војне службе и учешће у седам ратова. На другој страни су били Турци, Бугари, Арнаути, Аустријанци и Мађари. Борио се за Пруску, али и против ње. Борио се против Француза, а и уз њих.

Преминуо је 1922. године од посљедица запаљења плућа, а живио је до тада веома скромно. Комисија за реквирирање станова је „упала“ у његов стан и закључила да је госпођи Јуришић „довољна једна соба и кујна“, а остале три собе су одузете.