На Младенце, 1942. у Милошевићима и Старом Броду, код Вишеграда, почело је монструозно иживљавање и клање српских стараца и дјеце, силовање српских жена и дјевојака. Ужас тешко описан ријечима догодио се 22. марта 1942. године, на обалама ријеке Дрине, у источној Босни.

Овај покољ познатији је и као „Крвави младенци“.

Павелићеве усташе су у овом покољу убиле око 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила, који су бјежали испред зликоваца из Црне Легије и Муслиманске милиције, које је предводио крвник Јуре Францетић.

Дио људи се намјерно или ненамјерно утопио у ријеци Дрини бјежећи од усташких крволока.

Најмасовније убијање људи је извршено 22. марта 1942. године, на велики православни празник Младенце, али су убијања потрајала све до средине мјесеца маја 1942. године, када је овај простор Источне Босне буквално очишћен од српског живља и извршена насилна демографска промјена становништва. У офанзиви на крајеве које су и малим јединицима бранили припадници Југословенске војске у отаџбини под командом наредника Радомира Нешковића у прољеће 1942. било је чак 10.000 усташа. Њихов задатак био је да учврсте усташку власт на источној граници НДХ и овај простор очисте од српског становништва.

У Вишеграду су прелаз ка Ужицу српском народу који је био у збјегу блокирали војници фашистичке Италије, који су тражили новац да људи могу са стоком и стварима да се пребаце према Србији, која је била под њемачком окупацијом. Дио народа кренуо је због тога према Старом Броду и Милошевићима по тешком терену и изложен нападима усташа и Муслиманске милиције. У таквим околностима су људе нагомилане на обали нападали усташе, убијали их, мучили, силовали жене и бацали у воду.

По изјавама свједока, дио народа су од убијања спасили Нијемци и српски војници, под комадном генерала Милана Недића, управника окупиране Србије, наводи портал Злочини над Србима.

Оно мало српских избјеглица који су преживјели овај покољ, речено им је од Јуре Францетића, да се врате слободно кућама. Наиван народ је пошао, вјерујући да је мукама дошао крај, али на путу су их поново пресретале усташе, пљачкали, силовали и убијали.

Српски писац Момир Крсмановић, који је као деветогодишњи дјечак преживио усташки покољ у мјесту Клисура подно Сјемећа у Подрињу, у својим дијелима описао је између осталог и усташки пир у Старом Броду, јер је и сам био свједок тог бестијалног лудила.

Његова дјела у којима су до детаља описана звјерства хрватских и муслиманских усташа над Србима су – „Тече крвава Дрина“, „Крваве руке ислама“, „Трагови мртве браће“, „Клетва мртве браће“, „Незарасле ране 1 и 2“, „И Бог је заплако над Босном“, „Тамни живот над звезданим небом“ и „Голгота српског народа 1941 – 1957“.

Српски цивили који су страдали у овим монструозним злочинима били углавном са подручја мјеста Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева. Тачан број жртава није никада утврђен, али се процјењује да је убијено најмање 6.000 Срба, односно невиних и ненаоружаних цивила. Ово чак потврђују и њемачки подаци.

У месту Стари Брод је током 2008. године подигнуто обиљежје у знак сјећања на овај ужасан злочин и освештано је од стране Српске Православне Цркве, митрополита дабробосанског Николаја и владике милешевског Филарета. У плочама од камена су уклесана имена убијених недужних цивила.

А спомен-музеј је отворен 7. септембра 2019. године уз највише званичнике Републике Српске.

Овај злочин у Старом Броду у прољеће 1942. године спада у десет најужаснијих на територији усташке НДХ. Дуго деценија након Другог свјетског рата о овом ужасном злочину преживјеле жртве су морале да ћуте. Свако ко је јавно говорио и тражио да се крвници казне, бивао је хапшен и прогањан од југословенске тајне полиције УДБА.