Вук Караџић је у Бечу упознао Ану Марију Краус, ћерку аустијског трговца и свог станодавца, са којом се оженио и имао тринаесторо дјеце. Током својих честих и дугих путовања писао је у више наврата Ани како би било добро да породица дође за њим у Србију. У њеним одговорима садржано је поражавајуће мишљење о Србији, православљу и Србима, које се креће од подцјењивања до гађења.

Ужасно мишљење Ане Краус,

Један Вуков биограф израчунао је да је Вук чак 11 година био одвојен од породице. Тако се о дјеци углавном старала Ана, а њено мишљење о православљу, и уопште о нашем народу, било је поражавајуће. То показује очувана преписка између Ане и Вука, нарочито она из 1830. и 1831. године.

„Моје се срце неће смирити док ми не обећаш да ме нећеш водити у Турску, чак и кад би ме тамо и књегињом начинио. Више волим да будем овде, макар и међу посљедњим женама.

У то вријеме Караџићи су се привремено преселили у Земун. Требало је да се преселе у Београд, у коме се Вук затекао на неком дужем задатку, али Ана никако није жељела да напусти аустријску окупациону зону и ступи на тло младе српске Кнежевине. Зато је Вук становао у Београду, а Ана са дјецом у Земуну. Вук је, с времена на вријеме, наговарао Ану да пређе ријеку. Она се изговарала разним начинима:

„По мом мишљењу, боље је да одустанемо од нашег пута за Београд ако је то скопчано с разним неприликама и потешкоћама. Новца немам више много и нећу имати довољно до краја септембра. Но не питај ме гдје сам тако много потрошила. Ако не вјерујеш мени, боље се распитај код других људи како је све скупо у Земуну и човјек не може ни да добије шта хоће и шта жели…“

Ово је дио Аниног писма од 18. августа 1830. године. Као и сва друга њена писма објављена у сабраним дјелима Вука Караџића, знатно је измјењено и исправљено. У оригиналу, свако Аниио писмо чини једна реченица, без иједног знака интерпункције. Језик је нестандардан, са много погрешака, тако да су преводиоци имали тежак посао.

Анино мишљење о Србији најпотпуније је изражено у писму од 12. марта 1831. године:

„Хтела сам још јуче да ти пишем, али нисам могла. Још на путу из контумаца дошло ми је да заплачем, а када сам стигла кући избио је мој бол, горко сам плакала, те сам већ мислила како ћу се угушити у сузама. Почела је да ме тресе јака грозница и била сам приморана да легнем у кревет. Тешко ми је кад помислим да треба са својом јадном дјецом да живим са оне стране; више волим да ме смрвиш скупа са овим плодом који носим под срце; згази ме ногама као црва који зна само да се грчи али не може да помогне себи! Знам да ће се твој бес на мени искалити, јер не могу да испуним твоју жељу, али не могу саму себе присилити, стога ти кажем да ми се осветиш ако мислиш да сам заслужила. Из твојих руку смрт ми неће бити тешка…

Гајио си увијек превелику љубав према својој отаџбини. И ја волим твоју отаџбину, јер волим тебе. Али можеш и сам увидјети да ја у твојој отаџбини не могу да живим, нарочито под данашњим околностима, међу људима који говоре другим језиком, имају друге навике, обичаје и вјеру…, наводи Расен, дио из књиге Тајна „Вукове реформе“.

Послије овога, Вук је одустао од наговарања, па се преписка вратила устаљеним токовима, са новцем као главном темом.