Машиницу за шишање данас можемо сматрати незамјењивом, међутим, да ли сте се икада запитали одакле потиче идеја да се она направи?

Фото: Јутјуб/принтскрин/РТС

Никола Бизумић је име нашег проналазача који је први изумео ручну машиницу за шишање, популарну нуларицу.

Рођен је у фрушкогорском селу Нерадину, у сиромашној породици, а берберски занат учио је у Иригу и Руми. Шишајући муштерије маказама, дошао је на идеју да конструише машину која би унаприједила берберску дјелатност, односно убрзала поступак приликом шишања. Код свог мајстора није наишао на разумијевање, па га је напустио и прешао у Руму, гдје је 1836. године положио калфенски испит. Ни ту није успио да прибави 100 форинти да би направио и патентирао своју замисао.

Због тога ријешава да срећу потражи далеко од своје земље.

Готово празног новчаника напустио је завичај 1855. године и отишао у Лондон гдје је нашао финансијере за свој изум који је убрзо почео да се производи и извози. За само десет година цијела Европа шишала се њоме. Почео је изизетно да се богати. Добио је и племићку титулу сер, коју додјељује енглески краљ. А, да би се лакше и више пробио у свијету бизниса, узео је типично енглеско име – Џон Смит. Умро је 1906. године као веома богат човјек. Након смрти његова имовина процјењена је на 22 милиона фунти стерлинга, што је после Другог свјетског рата било веће од буџета тадашње српске државе.

Бизумић се није женио и није имао потомке. Своје огромно богатство у тестаменту је оставио рођацима до деветог кољена. Али, питање наслијеђа остало је све до данас неразјашњено. Нико од насљедника није добио тај новац. Према неким подацима, Моша Пијаде и Петар Карађорђевић, покушали су да насљедницима омогуће да дођу до насљедства, али без успјеха. У родном селу Николе Бизумића данас чак постоји прича да Енглези неће да дају новац насљедницима, јер би у том случају британска банка банкротирала (с обзиром да је у питању сума од неколико стотина милиона фунти).

Завјера Енглеза!

Постоји још једна нова тврдња локалног свештеника, презвитера Георгија Зељајића Среданова, која иде у прилог тези о енглеској завјери. Он наводно тврди да у старим црквеним књигама, у којима су уписани сви новорођени Нерединци, нема Бизумића који су рођени у 19. вијеку: „Пазите, сви су уписани, али не и Бизумићи. Ако пажљивије погледате, видјећете да су неке стране поцијепане. Претпостављам да су управо на њима били уписани новорођени Бизумићи. Ко је, када, и зашто то урадио, не могу да знам. Али ако дозволимо себи да то тумачимо кроз теорију завјере, лако можемо закључити да су Енглези дошли чак овдје и исцијепали стране како би уништили једини доказ о могућим насљедницима. Не кажем да је то истина, али је то један од могућих сценарија. На крају, зашто би неко цијепао стране из црквених књига?!”

Према тврдњама једне од насљедница, Никола је крштен у манастиру Гргетег и заиста је лист његове крштенице оданде исцијепан. Према њеном мишљењу, вјероватно су насљедници покушавали да се домогну богатства, па на тај начин уништили траг о самом Бизумићевом рођењу. Моша Пијаде је током рата био у затвору у Ср. Митровици са извјесним Бизумићем и чуо ту причу, па је након рата 1956. ишао у званичну посјету у Лондон и тамо разговарао, између осталог, и о овој теми. На повратку је, не вративши се у земљу, преминуо у Паризу.

По енглеским законима право наслијеђа не застарјева никад, а по нашим само до шестог кољена. Нико никад није пронашао тестамент Н. Бизумића. Није се женио. Имао је брата који је остао у Нерадину и рођену сестру која се удала у Добринце за Радојевиће. Чак ни у добриначким црквеним књигама не постоји, тј. исцијепљен је тај вјенчани лист. Кажу да му је припадао цијели лондонски град и неколико велелпних зграда. Кажу да је из Енглеске у Ириг два пута стизало писмо да се траже насљедници Николе Бизумића, али је оба пута враћено са одговором да је непозната адреса. Ову причу су у фељтонима, у наставцима, објављивале Вечерње Новости још 1958. године.

Душан Марковић, по ријечима мјештана најобразованији човјек у селу, прича да је послије Другог свјетског рата у Србији било покушаја да се богатство врати насљедницима, али без успјеха: „Штета је што су га овдје код нас сматрали чудаком и нису хтјели да патентирају његов изум, а ни послије смрти нису озбиљно схватили шта је он урадио. Енглези су одмах препознали могућу корист од његове машинице, што су и остварили. Сматрам да би у причи о његовом изуму могло да се оде и корак даље, јер су на основу његове машинице за шишање касније направљени додаци за комбајне, косилице који раде на истом принципу…”

У Нерадину остаје од давнина спјевана пјесма: Прод’о Сава волове и овце, па иде у Лондон по новце. Остаје и велико чуђење што нико “из врха” није урадио ништа по питању тога да се новац врати власницима. Велики дио тог новца, свакако би добро дошао да се уложи у нашу земљу, наводи портал Фрушкаћ.

Прича је филмска и без свршетка. Надамо се да ће насљедницима припасти дио који је желио да им остави овај славни проналазач и да од свега неће остати само прича и сјећање на овог Сремца.

Треба да будемо неизмерно поносни на овог генијалног изумитеља и доброг човјека, јер се ипак ријешио да богатство остави потомцима у Србији, иако његов патент, ни њега, нису поштовали у нашој земљи. Можда једнога дана и научимо да поштујемо и препознајемо наше таленте.