Српску су одбранили скромни и храбри људи. Истински хероји који по правилу, себи никад нису приписивали појединачне заслуге. Ово је прича о онима који су, када је било најпотребније, неустрашиво стали на браник отаџбине и дали оно највриједније, како бисмо данас живјели у слободи.

– Сјећам се добро, обукао се, напустио је школску клупу, прикључио се јединицама у Гацку у Автовцу, тако да је без нашег знања пошао у рат – прича Љубица Маслеша, мајка Алескандра Маслеше.

Школску клупу шеснаестогодишњи Александар Маслеша, својевољно и одважно, замијенио је униформом и придружио се Требињској бригади.

Нажалост, након двије године, положио је живот у једној од битака на херцеговачком ратишту.

– Не дај Боже да се заборави јер требамо се сјећати свих, посебно погинулих. Дати живот за Републику Српску, то је нешто што треба поштовати – додала је Маслеша.

У знак сјећања на одважну младост, саборци су му подигли спомен-обиљежје у требињском насељу Брегови.

– Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља – рекао је у чувеној изјави давне 1993. године Споменко Гостић, млади српски борац.

Српску су одбранили скромни и храбри људи. Истински хероји који по правилу, себи никад нису приписивали појединачне заслуге. Ово је прича о онима који су, када је било најпотребније, неустрашиво стали на браник отаџбине и дали оно највриједније, како бисмо данас живјели у слободи.

– Сјећам се добро, обукао се, напустио је школску клупу, прикључио се јединицама у Гацку у Автовцу, тако да је без нашег знања пошао у рат – прича Љубица Маслеша, мајка Алескандра Маслеше.

Школску клупу шеснаестогодишњи Александар Маслеша, својевољно и одважно, замијенио је униформом и придружио се Требињској бригади.

Нажалост, након двије године, положио је живот у једној од битака на херцеговачком ратишту.

– Не дај Боже да се заборави јер требамо се сјећати свих, посебно погинулих. Дати живот за Републику Српску, то је нешто што треба поштовати – додала је Маслеша.

У знак сјећања на одважну младост, саборци су му подигли спомен-обиљежје у требињском насељу Брегови.

– Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља – рекао је у чувеној изјави давне 1993. године Споменко Гостић, млади српски борац.

Тако је говорио још један херој, који се Војсци Републике Српске као курир прикључио са само 13 година.

Споменко Гостић сањао је слободу. Његов сан прекинула је граната у марту 1993. године на Озренском ратишту.

Одликован је Медаљом заслуга за народ, а његово јунаштво препричава се и данас.

Немјерљив допринос у очувању граница Републике Српске од агресора дао је и Маринко Гвозден.

Tоком напада хрватских снага на Козарску Дубицу, у Доњој Градини 19. септембра  готово сам зауставио je непријатељску амфибију с посадом.

– Знали смо да немамо резервног положаја, ни резервних интервентних водова, знали смо да су иза нас наша огњишта, наше жене, дјеца, родитељи, стари. Узели смо пушке у руке и зауставили агресију хрватске војске – присјећа се Гвозден.

Међутим, Српска није брањена само пушкама. На првој линији одбране били су и хероји у бијелом – љекари.

У ратној болници „Жица“ на Илиџи, једној од пет на том подручју, за четири ратне године збринуто је више од 6.500 бораца.

Та болница је била болница опстанка и останка. Сигурно да многи борци и породице не би опстали да није било болнице „Жица“. Нама су људи јако вјеровали. Ми смо чули од многих да је било много важно стићи до болнице, а потом брига није потребна – рекао је прим. др Милан Пејић,  директор ратне болнице „Жица“.

Српска је брањена и одбрањена крвљу. Слобода је извојевана храброшћу и неустршивошћу хероја, који су спријечили да се српском народу понови страдалничка историја.

Због тога, сјећање на градитеље темеља Републике Српске данас и увијек – наша је дужност и обавеза.

Тако је говорио још један херој, који се Војсци Републике Српске као курир прикључио са само 13 година.

Споменко Гостић сањао је слободу. Његов сан прекинула је граната у марту 1993. године на Озренском ратишту.

Одликован је Медаљом заслуга за народ, а његово јунаштво препричава се и данас.

Немјерљив допринос у очувању граница Републике Српске од агресора дао је и Маринко Гвозден.

Tоком напада хрватских снага на Козарску Дубицу, у Доњој Градини 19. септембра  готово сам зауставио je непријатељску амфибију с посадом.

– Знали смо да немамо резервног положаја, ни резервних интервентних водова, знали смо да су иза нас наша огњишта, наше жене, дјеца, родитељи, стари. Узели смо пушке у руке и зауставили агресију хрватске војске – присјећа се Гвозден.

Међутим, Српска није брањена само пушкама. На првој линији одбране били су и хероји у бијелом – љекари.

У ратној болници „Жица“ на Илиџи, једној од пет на том подручју, за четири ратне године збринуто је више од 6.500 бораца.

Та болница је била болница опстанка и останка. Сигурно да многи борци и породице не би опстали да није било болнице „Жица“. Нама су људи јако вјеровали. Ми смо чули од многих да је било много важно стићи до болнице, а потом брига није потребна – рекао је прим. др Милан Пејић,  директор ратне болнице „Жица“.

Српска је брањена и одбрањена крвљу. Слобода је извојевана храброшћу и неустршивошћу хероја, који су спријечили да се српском народу понови страдалничка историја.

Због тога, сјећање на градитеље темеља Републике Српске данас и увијек – наша је дужност и обавеза.

Српску су одбранили скромни и храбри људи. Истински хероји који по правилу, себи никад нису приписивали појединачне заслуге. Ово је прича о онима који су, када је било најпотребније, неустрашиво стали на браник отаџбине и дали оно највриједније, како бисмо данас живјели у слободи.

– Сјећам се добро, обукао се, напустио је школску клупу, прикључио се јединицама у Гацку у Автовцу, тако да је без нашег знања пошао у рат – прича Љубица Маслеша, мајка Алескандра Маслеше.

Школску клупу шеснаестогодишњи Александар Маслеша, својевољно и одважно, замијенио је униформом и придружио се Требињској бригади.

Нажалост, након двије године, положио је живот у једној од битака на херцеговачком ратишту.

– Не дај Боже да се заборави јер требамо се сјећати свих, посебно погинулих. Дати живот за Републику Српску, то је нешто што треба поштовати – додала је Маслеша.

У знак сјећања на одважну младост, саборци су му подигли спомен-обиљежје у требињском насељу Брегови.

– Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља – рекао је у чувеној изјави давне 1993. године Споменко Гостић, млади српски борац.

Тако је говорио још један херој, који се Војсци Републике Српске као курир прикључио са само 13 година.

Споменко Гостић сањао је слободу. Његов сан прекинула је граната у марту 1993. године на Озренском ратишту.

Одликован је Медаљом заслуга за народ, а његово јунаштво препричава се и данас.

Немјерљив допринос у очувању граница Републике Српске од агресора дао је и Маринко Гвозден.

Tоком напада хрватских снага на Козарску Дубицу, у Доњој Градини 19. септембра  готово сам зауставио je непријатељску амфибију с посадом.

– Знали смо да немамо резервног положаја, ни резервних интервентних водова, знали смо да су иза нас наша огњишта, наше жене, дјеца, родитељи, стари. Узели смо пушке у руке и зауставили агресију хрватске војске – присјећа се Гвозден.

Међутим, Српска није брањена само пушкама. На првој линији одбране били су и хероји у бијелом – љекари.

У ратној болници „Жица“ на Илиџи, једној од пет на том подручју, за четири ратне године збринуто је више од 6.500 бораца.

Та болница је била болница опстанка и останка. Сигурно да многи борци и породице не би опстали да није било болнице „Жица“. Нама су људи јако вјеровали. Ми смо чули од многих да је било много важно стићи до болнице, а потом брига није потребна – рекао је прим. др Милан Пејић,  директор ратне болнице „Жица“.

Српска је брањена и одбрањена крвљу. Слобода је извојевана храброшћу и неустршивошћу хероја, који су спријечили да се српском народу понови страдалничка историја.

Због тога, сјећање на градитеље темеља Републике Српске данас и увијек – наша је дужност и обавеза.