Професор Уставног права на Универзитету у Источном Сарајеву Радомир Лукић оцијенио је да је Устав Републике Српске настао из нужде, као самозаштита политичког идентитета, историјског субјективитета и српског националног бића.

Радомир Лукић

Лукић је за Срну рекао да је Устав Републике српског народа БиХ од 28. фебруара 1992. године, данас Републике Српске, изнудила Европска заједница остварујући своје намјере за разбијањем СФР Југославије.

– Изнудили су га ондашња Европска заједница, те Хрвати и Муслимани у БиХ, а посредно и ондашња Социјалистичка Република Хрватска. Када кажем Хрвати и Муслимани у БиХ, онда то мислим буквално, а не само на њихово политичко вођство, оличено у ХДЗ-у и СДА. Да је то тако показао је и фантомски референдум о независности БиХ – појаснио је Лукић.

Он је додао да је Европска комисија дјеловала путем ад хок Арбитражне комисије за Југославију, а која је дјеловала у оквиру Мировне конференције о Југославији.

Лукић је подсјетио да је Арбитражна комисија противно ондашњем Уставу СФР Југославије и усвојеним начелима међународног права самовољно констатовала да је у току процес „распадања“ или „дисолуције“ СФР Југославије, иако то није био њен мандат.

Потом је Арбитражна комисија, навео је Лукић, противно Уставу ондашње Социјалистичке Републике БиХ, дајући мишљење број четири, прописала да се независност и самосталност југословенске федералне јединице БиХ може постићи путем референдума.

– Тиме је ова арбитражна комисија, састављена од предсједника пет уставних судова одређених држава чланица Европске заједнице, укинула Устав Социјалистичке Републике БиХ, а тиме и његово основно начело о конститутивности Срба, Хрвата и Муслимана – рекао је Лукић поводом 31 годиине од доношења Устава Републике Српске.

Лукић је истакао да је Арбитражна комисија на тај начин уништила и посљедњу шансу за мирно рјешење политичке и уставне кризе у БиХ и проналажење суживота.

Због тога је, сматра Лукић, на Комисији, али и на Европској заједници, данас ЕУ, велика историјска одговорност за грађански рат који је услиједио послије референдума о независности БиХ

Лукић је нагласио да је то био покушај да се од Срба у БиХ начини једна безначајна, маргинална, потлачена етничка и политичка мањина.

– Они су се залагали за то да се Србима одузме статус конститутивног и у свему равноправног народа са друга сва конститутивна народа у БиХ – рекао је Лукић.

Он је додао да су Устав Републике српског народа БиХ изнудили и Хрвати и Муслимани у БиХ, те Социјалистичка Република Хрватска.

Хрвати и Муслимани, додаје, то су учинили безобзирним кршењем основног начела о конститутивности три нације и њиховој равноправности на којима је почивала БиХ.

– То су били темељи на којима је БиХ једино могла да почива. Они су темељ срушили доношњем Меморандума о намјерама и Декларације о суверености БиХ, те подношењем захтјева Европској заједници за признање државне независности БиХ – навео је Лукић.

У таквој ситуацији, додаје Лукић, Срби нису имали другог излаза него да се штите, пошто сви њихови покушаји да се нађе разумно државно рјешење за сва три конститутивна народа нису уродили плодом.

– Арбитражна комисија је својим мишљењем број четири минирала рад Кутиљерове радне групе у оквиру Мировне конференције о Југославији, чији је задатак био да пронађе прихватљиво државно рјешење за БиХ – рекао је Лукић.

Он је навео да је једно од средстава за заштиту српског националног идентитета, српских виталних националних интереса и конститутивности Срба у БиХ било образовање једне државно-политичке јединице која ће све то Србима у БиХ да обезбиједи.

Лукић је истакао да је доношење и проглашење Устава био завршни чин борбе за све то и да је протекла 31 година показала историјску оправданост тог чина и дјела.

– Да није Републике Српске, не би било ни Срба на овим просторима, као што их данас нема ни у Хрватској, у којој се не смије јавно казати да си Србин, православац нити смијеш да употребљаваш ћириличнио писмо. Нас је таква зла судбина заобишла само зато што смо створили, одбранили и до данас очували Републику Српску – закључио је Лукић.

Скупштина српског народа БиХ донијела је Устав 28. фебруара 1992. године који је једногласно усвојен на темељима Декларације о оснивању и који је гарантовао пуну равноправност и једнакост народа и грађана Републике.

Највиши правни акт Републике Српске, који је уз одређене амандмане и данас на снази, донесен је прије избијања трагичних сукоба и једностраног бошњачког и хрватског проглашења независности БиХ, а након референдума који је одржан 1. марта и на којем нису учествовали Срби.