У Европи, а касније у цијелом свијету, у употреби су називи мјесеца установљени у календару старог Рима прије више вијекова. Међутим, ти називи су недосљедни и и сами сакупљени из разних епоха, а многи људи ни не знају да крију једну „грешку“.

У календару који данас користи највећи дио свијета, пет мјесеци носе називе по боговима римског Пантеона – Јанус, Фебрус, Марс, Маја, Јунона. За два су имена, у своју част, створили цареви – јул (Гај Јулије Цезар) и август (Гај Октавијан Август).

Априлу име долази од глагола (латински “аперире”, што значи раскривати), а четири мјесеца имају нумеричке називе – септембар, октобар, новембар и децембар.

Управо ту се поткрала грешка јер су та “бројчана имена” неодговарајућа – девети мјесец се назива седмим (септембар), десети осмим (октобар), једанаести деветим (новембар), а дванаести десетим (децембар).

Како је дошло до “забуне”?

Први римски календар у вријеме Нуме Помпилија је имао само десет мјесеци. Тако је и било предвиђено да септембар буде седми, октобар осми и тако даље.

Проблем је настао већ послије Нуме када су увидјена још два мјесеца и то на почетак године која је до тог тренутка почињала у марту. Прије овог мјесеца тада су “уметнути” јануар и фебруар.

Нико се није сјетио да се мјесецима који су имена носили по својим редним бројевима, имена ускладе са њиховим новим мјестом у години. Тако је седми мјесец постао девети, осми десети, девети једанаести, а десети дванаести.

И тако заправо највећи дио свијета и данас учи називе мјесеца “са грешком”.