Варош је још тада знала да је Миленко мало „несташан“, па није било ни чудно када је са младом Туркињом непознатог имена добио сина.

Војвода Миленко Стојковић

Има једна београдска „стрмина“, улица која се протеже од срца некадашњег Западног Врачара до саме обале ријеке. У њој се налази истурено одјељење Клиничког центра Србије, а име носи по војводи Миленку Стојковићу, који је био познат не само по војничком, већ и по љубавном умијећу због кога је скандализовао чаршију с почетка 19. вијека.

Миленко Стојковић рођен је у селу Кличевцу, поред данашњег Пожаревца, као најстарије дијете Стојка и Стеване. Немирни дјечак слова је научио у оближњем манастиру Нимнику, гдје изучава и терзијски занат. Терзије су били кројачи који су шили народна одјела. Захваљући родитељској помоћи, а посебно помоћи зета Турчина Ујезина Кесџића за кога је била удата његова сестра, прелази у Смедерево гдје отвара своју радњу и почиње каријеру успјешног терзије.

Варош је још тада знала да је Миленко мало „несташан“, па није било ни чудно када је са младом Туркињом непознатог добио сина. Пошто је дијете рано остало без мајке, надјенули су му име Ђука и дали на старање Миленковој сестри и зету Ујезину. Касније ће Ђука кренути очевим стопама, те послије Другог српског устанка постаје кнез Рамске кнежевине.

У жељи да га мало примире, заводника Миленка жене Миленијом са којом добија бар троје дјеце. За потребе њиховог школовања, отвара и школу у свом родном селу Клићевцу 1804. године. Ту се затекао послије доласка дахија на власт које су затварале и погубљивале виђеније Србе. Ипак, није мировао. Убрзо ствара мрежу завјереника који су чекали прави тренутак да крену у борбу против турског зулума. У вријеме избијања Првог српског устанка, Пожаревачка нахија словила је за највећу и са највећим бројем бораца спремних да крену у обрачун са Турцима, преноси 011инфо.

Војвода који се обрачунао са београдским дахијама

Сјеча кнезова била је знак који су чекали. Први ударац Турцима задао је Момир из Лучице, да би му се прикључио Добрњац, Миленков побратим и устаник. За њима креће и Миленко који је под контролом државо читаво Подунавље. Иако је Пожаревачка нахија била добро утврђена и са бројним турским посадама, већ крајем фебруара 1804. године устаници крећу у опсаду Пожаревца. Миленко не мирује, обраћа се прво Влашко-илирској регименти у Белој Цркви, а потом и аустријском цару Францу. Заиста необичан потез у временима када је писменост била ниска, а писање самом цару скоро ствар научне фантастике.

Под снажним здруженим ударима, Пожаревац је ослобођен средином маја 1804., а Миленко креће пут Београда гдје подно Карабурме укотвљава свој четокаик, малу војну лађу.

О Миленковом његовом угледу међу устаницима и Турцима говори и то да је био задужен за извршење смртне пресуде против четворице дахија (Аганлије, Кучук Алије, Мула Јусуфа и Фочић Мехмед-аге) који су се одметнули и спроводили терор у Београду и Србији, а у циљу смиривања Срба који су већ кренули у устанак. Са групом својих најбољих војника, а у пратњи неколицине турских, одлази на Аду Кале гдје су се дахије криле. Лукавством долази до информације гдје су се дахије криле и почиње напад у ноћи 24. на 25. јул 1804. године, који је потрајао чак осам сати.

Дахије су скончале на Ади, а њихове главе однесене у Београд Бећир-паши. И док су турски војници награђени дукатима за своје дјело, Срби су остали празних шака што је изазвало одређено незадовољство.

Срби се послије овог догађаја ипак нису умирили. Војвода Миленко враћа се герилском ратовању, а као посебно важно истиче се његово учешће у бици на Иванковцу, гдје је и рањен. Наиме, када је нишки Хафиз-паша кренуо као испомоћ за Београд, на Иванковцу су га дочекали Петар Добрњац, Стеван Синђелић и Миленко Стојковић. На пашин захтјев да се уклоне са пута царској војсци, Миленко је одговорио: „Претњама ме не уплаши! Удри свом силом. Рђа био ако ти се уклонио!“ И тако је и било. Битка на Иванковцу се сматра једном од првих битака у којима су српски устаници побиједили Турке, и којом је обична буна прерасла у устанак који је ће заувијек измијенити историју Србије.

Ратни пут га води даље у Неготин, гдје води тешке битке. Излазак из незавидне ситуације ријешен је доласком Карађорђа и руске помоћи, те је послије ослобођења из Штубика и званично проглашен за војводу.

Његова слиједећа дестинација било је турско утврђење Рам, гдје ће успоставити свој двор, као и харем који је скандализовао ондашњу Србију.

Харем о коме је причала читава Србија

Зачетак харема било је харем турског команданта Рама, који Миленко задржава уз обавезу да све жене буду преведене у православну вјеру. До проширења харема долази послије ослобођења Београда, 1807. године када су великим лађама Турци превожени низ Дунав. Неке од бродова је Миленко заустављао, и са њих скидао најљепше жене, одводећи их у свој харем.

Ипак, већина тих жена у његовом харему није била због његовог задвољства, већ да би их сачувао од сиромаштва и разних нападача. Прихватао их је са дјецом и држао у свом харему, а када би се указала прилика удавао их је за познатије Србе, давајући им добар мираз. Њихову дјецу, сирочиће које је прихватао у свој дом, а вјероватно и дјецу коју је добијао са милосницама из харема, давао је на чување и васпитање женама које нису имале породе, водећи и послије тога рачуна о њиховом школовању.

Неке приче кажу да је једно вријеме харем бројао 42 жене, које су га двориле и водиле рачуна о њима. Остала је и прича да је са влајном Катинком, која је била у његовом харему, добио још једног сина, Илију, који је касније живио у Кличевцу.

Смрт далеко од родне груде

Како се устаничка власт ширила, тако је долазило до све већих сукоба између устаничких вођа. До раздора између Миленка и Карађорђа долази послије одбране Делиграда, а посебно када је 1811. године Миленко одбио позицију Попечитеља (министра) иностраних дјела, због чега Карађорђе њега и Петра Добрњца протјерује из државе.

Прије преласка Дунава, распустио је харем, дајући свакој жени довољно дуката да започну самостали живот без бојазни да ће пасти у ропство или да ће их неко злупотребити. Своју судбину, пак, потражиће у Русији гдје ће служити у руској војсци.

Пред крај живота одлази на Крим, гдје је пензионисан у чину пуковника. Иако је тачна година његове смрти непозната, сматра се да је умро у градићу Бахчисарају око 1831. године.