На данашњи дан прије 32 године изведен је напад хрватских специјалаца на крајишке Србе на Плитвичким језерима, а тај догађај, познат као „крвави Ускрс“, сматра се и почетком рата у Хрватској.

Документационо-информациони центар „Веритас“ у саопштењу за јавност подсјећа да је у фебруару 1991. године Хрватска донијела одлуке о неважењу савезних закона на њеној територији и о раздруживању од СФР Југославије, након чега је и Српска аутономна област Крајина донијела „Резолуцију о раздруживању од Хрватске“.

Половином марта исте године ЈНА је затражила од Предсједништва СФРЈ да се у држави уведе ванредно стање, што није прошло усљед противљења представника Хрватске, БиХ и Македоније.

У контексту таквог стања, крајишки Срби су 25. марта организовали „митинг истине“ на Плитвицама са захтјевом да Национални парк „Плитвичка језера“ остане у саставу САО Крајине, наводи „Веритас“.

Два дана касније, на улазима у национални парк на јарболима су постављене српске и
југословенске заставе, а сљедећег дана, 29. марта, „мартићевци“ из Книна заузели су управне зграде Националног парка „Плитвичка језера“.

У раним јутарњим часовима 31. марта 1991. године из Загреба је према Плитвицама, с неколико аутобуса, комбија, приватних возила и једним транспортером, кренула колона од око 400 хрватских специјалаца ради „увођења уставноправног поретка на подручју Националног парка“.

„Веритас“ подсјећа да је у том моменту у плитвичким хотелима било око 400 туриста, међу којима и група хрватских специјалаца са оружјем у коферима који су се помијешали са туристима с намјером да „препадом изнутра“, у координацији са онима извана, савладају територијалце Крајине и „мартићевце“.

И Срби су очекивали напад хрватских специјалаца па су их, на прилазима Плитвицама од Слуња, сачекали у засједи и са барикадама од порушених стабала. Јутро је било магловито, а снијег до кољена. Пушкарање је започело ујутро између 6.00 и 7.00 часова, подсјећа „Веритас“.

Бројчано надмоћнији хрватски специјалци, уз помоћ оних камуфлираних у госте, успјели су да заузму хотеле и до поднева успоставе контролу над националним парком. Даљу ескалацију сукоба спријечила је ЈНА, која се између супротстављених страна поставила као „тампон зона“, наводи „Веритас“.

На хрватској страни погинуо је „редарственик“ Јосип Јовић /22/ из Аржана код Макарске, док их је двадесетак рањено.

На српској страни погинуо је територијалац Рајко Вукадиновић /32/ из Коренице, док их је 17 заробљено, а који су због погибије хрватског војника крвнички пребијани све до њихове размјене 13. августа исте године.

Хрватска је погинулог Јовића прогласила за прву жртву „домовинског рата“ и сваке године, на врло високом нивоу, обиљежава годишњицу његове погибије, иако је тадашњи министар полиције Јосип Бољковац више пута јавно говорио и у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ записао да је обдукција показала да је погођен метком из такозване пумпарице, јуришне америчке аутоматске пушке увезене из Сингапура, каквих је имала хрватска полиција.

Послије ове акције хрватска полиција је на Плитвицама формирала полицијску станицу, која се одржала до краја августа те године, када је, због немогућности функционисања усљед контроле од стране ЈНА, и расформирана.

Контролу над Националним парком „Плитвичка језера“ преузеле су власти Крајине и
задржале је све до августа 1995. године.

Плитвички догађај се по многим изворима узима као почетак рата у Хрватској деведесетих прошлог вијека. Тога дана православни вјерници су славили Цвијети, а католици Ускрс, због чега су медији овај догађај и назвали „крвави Ускрс“, наведено је у саопштењу из „Веритаса“.