Поријекло обичаја је из времена турске окупације када није било парохијских цркава, па су калуђери служили у више села.

Вишевијековни народни обичај изливања и даривања ратарских (орачких, тежачких) свијећа је специфичан за простор Западне Србије и манастир Троношу, подсјећа портал Лепоте Србије.

Обичај је да се за Велику сриједу изливају двије свијеће од по 50 килограма и високе око 1,5 метара, а на Велики четвртак, послије подне, доносе свијеће до чесме Девет Југовића у близини манастира, гдје их украшавају цвијећем и у поворци носе до манастирског двориша.

У дворишту манастира, на свијеће се постављају иконе Исуса Христа и Богородице, а окупљени грађани са свештенством и монахињама организују литију око цркве Ваведења Богородице. Након литије, свијеће се уносе у цркву, постављају уз олтар и пале током цијеле године, за вријеме црквених служби недјељом и празником. Неискоришћени дијелови свећа се користе за прирпему нових, наредне године, обезбијеђујући на тај начин конктунуитет обичаја.

Поријекло обичаја је из времена турске окупације када није било парохијских цркава, па су калуђери служили у више села. Пошто су села била удаљена од манастира, становници нису могли често долазити цркви. Зато, када је калуђер осветио воду за Ускрс или за славу, остатак свијеће коју је припремио домаћин, носио је у манастир. Од ових свијећа изливане су веће свијеће које су се за Велики петак стављале испред олтара и паљене током цијеле године.

Данас је обичај изливања ратарских свећа уписан у Национални регистар нематеријалног културног насљеђа Србије.