Постоје три тумачења имена манастира, вјечитог дома косовских удовица. Зидао га је чувени Раде Боровић, познатији као Раде Неимар.

Раскош овог истинског ремек дјела средњовековног неимарства, посвећеног Успењу Пресвете Богородице, почива на причи о једној од највећих љубавних прича српске историје – по предању, овај манастир је изграђен на мјесту гдје су се први пут срели кнез Лазар и кнегиња Милица.

Задужбина велике српске властелинке плијени љепотом као уникатни примјер моравске школе градитељства, док је унутрашњост храма маестрално осликана фрескама јеромонаха Макарија, заслужног за чувене портрете кнегиње Милице и кнеза Лазара.

Зидао га је чувени Раде Боровић, познатији као Раде Неимар.

Овај прелијепи манастир грађен је од 1388. до 1405. године, а у њему су сахрањене кнегиња Милица (монашко име Јевгенија), жена кнеза Лазара, и монахиња Јефимија (Јефронисија). Оне су се у Љубостињи замонашиле након Косовског боја са бројним другим удовицама српских властелина изгинулих у бојевима на Марици и Косову пољу.

Чуване у Љубостињи (1400—1407), мошти Свете Петке биле су најдрагоцјенија реликвија у земљи.

Љубостиња је данас женски манастир, који чува и одржава око педесет монахиња.

Манастир и манастирску цркву одликује величанствена архитектура моравског стила. Црква је триконхалне основе развијеног типа са куполом и припратом. Зидана је притесаним каменом, а фасаде су премалтерисане и исликане како би имитирале зидање каменом и опеком. Прелијепо здање одликује и изрезбарена орнаментика.

У припрати, у чијем је прагу Раде Неимар, који је саградио то здање, уклесао своје име, налазе се портрети кнеза Лазара и кнегиње Милице, које је насликао јеромонах Макарије. Од сликарских дјела сачувана су још „Велики празници“, „Страдања“, „Чуда“…

У цркви се налази и изузетно вриједан иконостас, који је од 1866. до 1870. године осликавао академски сликар Никола Марковић из Београда, ученика Стеве Тодоровића, кога је тај рад и прославио.

Према ријечима игумана Севастијана Путника, Љубостиња је један од највећих српских манастира о коме постоји најмање писаних историјских података. Више забиљешки има тек од 1780. године. Највећи дио прозе о судбини манастира од времена настанка па до 21. вијека реконструисан је на основу катастарских, црквених и других списа, пише Википедија.

Три тумачења имена

Постоје три тумачења имена које је понио манастир.

По најстаријем предању, на месту данашњег манастира налазила се некада мала црква посвећена Светом Архиђакону Стефану, око које се одржавао народни сабор (вашар) сваког 2. августа, на пренос моштију овог свеца.

Вратко Немањић — Југ Богдан у народној традицији — имао је своје винограде на околним брдима, па се једно од њих и данас зове Богданово (Богдањско) брдо, а село на њему — Богдање. Једном је на сабор дошао и кнез Лазар, и ту срео Југ–Богданову ћерку, младу Милицу, племкињу из владарске лозе. Тог тренутка се између њих родила љубав, коју је Милица његовала посјећујући августовски сабор сваке године, и даривајући цркву разним поклонима.

Желећи да на идилични крај у коме је упознала свога мужа сачува вјечно сећање, одлучила је да умјесто мале цркве подигне велелепни храм, који ће служити Богородици, али и као успомена на њихову љубав. Отуд кованица љубвестан ↔ љубвостин → љубостиња — мјесто љубави, мјесто где станује, гдје се родила, гдје тиња љубав, мјесто љубавног састанка.

Друго тумачење односи се на ријеч љубо–пустиња, тј. на љубав према (пустињачком) подвижничком животу. Рани средњи вијек видио је у Србији процват града Жупањевца, у близини данашње Љубостиње. Жупањевац је имао свој базар и био један од центара трговине у Поморављу. Ван зидина града, али у близини његових путева, у увалама и скитима Гледићких планина живио је у то вријеме необично велики број отшелника (пустињака).

Треће тумачење каже да је светиња добила име по топониму — љупка стијена, будући да се налази испод Гледићких планина и врха Самар.

Доживи манастир у ком су се монашиле жене српских властелина!