ТАТА је снажно загрлио баку. Трајао је тај загрљај. Обоје су плакали. Видио сам да се моја Сава једва држала за довратник. Чуо сам њен јецај када су се растали.

Та ми се слика и тај јецај урезали у сјећање. Бака је за мене и мог брата била добра вила нашег дјетињства. Ми, њени унуци из Бенковца, мезимци, а наша сестра, принцеза.

Отон код Книна, 5. августа 1995. године. У збјег је кренула петочлана породица Мишљен.

Одавде је путем бола и подвига кренуо овај дјечак, очију боје тиркиза. Пркосан, уписан у камеру „Новости“ у вријеме страшног изгона српског народа Крајине. Колико пута се нашао на страницама новина, свих ових година живота, незатртог нашег народа.

Тај дјечак из колоне ужаса је Петар Мишљен, данас, доктор техничких наука у једном српском престижном институту. Научник који се бави истраживањима важним за одбрану и безбједност наше земље.

Он академској титули претпоставља да је супруг Данке из Рашке. Отац средњошколаца, близанаца, Стефана и Немање које је од жига сопственог детињства чувао и сачувао све ове године. Питамо се, каква је то снага потребна да огроман терет овај човјек носи у себи.

– Они још не знају моју причу о путу у колони, сада је први пут причам за „Новости“ – каже нам Петар. – Нисам желио да их оптерећујем. Можда је ово тај тренутак. А, ако није, преузимам на себе сав ризик. Сва наша дјеца, без обзира на вјеру и нацију, имају неприкосновено право да до зрелијег доба уживају у дјетињству. На крају, ипак, наметне се вријеме да сазнају истину.

Београд, ових дана. Предграђе. Први снијег и није тако упоран. А, Петрова дјеца одавно су и прерасла саонице. Онај, некада дјечак из колоне, док чека позив за службени пут у нека далека пространства, прима нас у свој скромни дом. Одавно је „Новостима“ обећао ову, неиспричану причу. Али су нам се путеви размимоилазили. Спојио нас је филм „Олуја“, а ту причу о голготи и егзодусу народа Крајине, у серијалу „Крајпуташи“, се „Новости“ (новине и радио) објављивале од августа до новембра деведесетпете. Пратећи збјегове од Оштреља до Бањалуке, све до крајњих уточишта у Србији, у тој колони настала је и фотографија Петра Мишљена. Пркосно се, као да није у збјегу, извио пред камеру нашег фото-репортера.

– Јеси ли гледао филм – питамо Петра…

– Нисам, страхујем од тих слика.

– Све то, кроз шта сам прошао као дјете, прати ме и данас…

Потекле су сузе Петру Мишљену.

– Волио бих, само, да ми ове сузе синови не виде.

Снијег одустаје. А ни вјетра ниоткуд да обрише сузе.

Никако да се растанемо. Пут којим је онај дечак прошао, чини нам се да је вијековима дуг.

Репортери „Новости“ са Петром су поново живјели пут егзодуса српског народа Крајине.

– Чуо сам, када су тата Јово и мама Смиља шапутали: проћи ће ово за дан, два, вратићемо се – сјећа се.

– А онда смо одмицали све даље… Мислим да сам упамтио свако мјесто кроз које смо прошли. Сваки јаук. Лица и сузе људи у Лозници и Шапцу. Те топле, дрхтаве руке које су нам пружале помоћ. Доброта тих људи и данас ме грије. Примали смо те дарове, али ја никада нисам смио да кажем да сам гладан. Нити да погледам у оно што су ти људи износили пред нас. Да ме очи не одају. Тако смо у кући васпитавани.

Посљедња адреса и коначно уточиште, Београд. Дом Јовиног брата Љубомира. Петар је у септембру уписао средњу школу. Сваки разред, све петице. А онда… Онда је завршио Факултет инжењерских наука. Потом и докторирао машинско инжењерство.

– Све вријеме сам мислио да је мој труд и моје школовање за добро мога народа који би желио да се врати на своја прадедовска огњишта – каже нам. – И, схватио сам да је то био, само, мој младалачки занос, пропуштено одрастање. Док су моји вршњаци уживали у својој младости, ја сам живио у свијету илузија да ћу се вратити у своју Далмацију. Сада сам свјестан да је моја Далмација, заправо, моја Србија. Посветио сам се, најпре, породици па науци. И само породици ништа не бих претпоставио. Породица је мој докторат над докторатима.

Пред нама се смјењују слике из колоне. Пред нама онај малени Петар. Па, пред нама овај зрели човјек кога је избрусила патња и освјестила реалност.

– И, шта ћеш сад када се Данка, Стефан и Немања суоче са овом твојом причом – питамо Петра.

Сузе које издају искреног човјека, опет су кренуле. Петар Мишљен је одговорио: Биће потресно.

ТУГА ШАХОВСКЕ ТАБЛЕ

ПИТАТЕ ме за чим жалим и шта бих пожелио да оставим својој дјеци, као успомену из отетог завичаја? Оставио бих им шаховску таблу коју ми је тата купио за десети рођендан. Играли смо, често, много сам од њега научио. И, све сам се надао да ће он и мајка, кад су кренули из Бенковца по нас код баке у Отон да ме обрадују: понијели смо и твој шах. Остала је и сад за њом тугујем.

ДА ДЈЕЦА БУДУ СРЕЋНА

СИНОВЕ учим да у мржњи нема напретка. Да им оптерећење прошлошћу не буде смјерница у будућности, као што је било мени у осјетљивом периоду одрастања. Тежим да препознају област која ће их интересовати и у којој ће пронаћи себе и срећу. Никада их не би подстакао на било шта што би у њима пробудило негативна осјећања према било коме.

ЉУДИ И НЕЉУДИ, СВУДА

ДОБРО се сјећам да нам је на путу од Книна нестало горива у „југићу“. Стали смо и чекали шта ће бити с нама. Видио сам да су се родитељи уплашили. Као у чуду, зауставила се цистерна са горивом. Возач је видио нас, троје дјеце. Напунио нам је резервоар. Тај човјек је био Хрват. Људи и нељуди свуда има. Свако од њих покаже лице кад су времена најтежа.

МАЛА МАТУРА И НИКАД ВИШЕ

У БЕНКОВЦУ смо, у јуну деведесетпете, обиљежили малу матуру. Радовали се, пјевали… Све најљепше што су родитељи могли да нам приуште, обукли смо и нико рат није спомињао. То је било посљедње окупљање бенковачких основаца. Посљедњи пут на окупу и никад више.

Повремено размјенимо поруке преко друштвених мрежа, јер су сви моји вршњаци по цијелом свијету расути.