Тог 14. децембра 1992. године у Бјеловцу код Сребренице је из 76 српских домаћинстава за неколико сати убијено 68 мјештана.

Сваки трећи становник Бјеловца тог дана је убијен или рањен.

Тога дана у заробљеништво у Сребреницу, са групом жена и ђеце одведен Брано Вучетић који је имао само девет година. Истог дана убијени су му отац и старији брат који је текође, био малољетан.

Брано са огорчење данас говори да ни након 31 годину, нико нажалост, није ни
процесуиран, а камоли пресуђен за злочин у Бјеловцу као ни у осталим селима у братуначкој и сребреничкој општини.

„Суд БиХ само Србе осуђује. Овђе су страдали Срби, цивили у својим кућама и двориштима. Ми никог нисмо нападали. Спавали смо у својим кућама. Нажалост, посљедњи пут јер је све опљачкано, запаљено и изгорјело“, истиче Брано.

Након 56 дана тортуре, испитивања, изгладњивања, заједно са Миром Филиповић и њеном ђецомм трогодишњом Ољом и седмомјесечним Немањом и Брано је размијењен.

Брано каже да мјештани након 31 годину одају почаст својим најближим сродницима и комшијама, који су побијени у својим кућама и двориштима само зато што су били Срби.

„Сјећам се хладноЋе, снијега и пуцњаве. Дозивали су и пријетили клањем, а онда су убацили бомбу у кућу у којој нас је неколико било. Рањени смо и заробљени. Повезали су нас и без указане медицинске помоћи, тукући отјерали у Сребреницу гђе смо мучени и гладовали 56 дана“, присјећа се Брано.

Посебно истиче да боли неправда што за убиства и покољ српских цивила у Бјеловцу нико није одговарао нити процесуиран ни 31 годину од дана када је злочин почињен.

„Боле ране од 20 гелера у тијелу и два у глави, али некада више заболи неправда што нико није одговарао за мог убијеног малољетног брата и оца као и остале, који су убијени у селу на спавању у кућама или у двориштима“, истиче Вучетић.

Није имао никога када је размијењен. Кућа изгорјела, отац и брат убијени, без мајке је остао неколико мјесеци раније. Прихватили су га ближи сродници са којима је одрастао. Данас има супругу и двоје ђеце и живи у свом стану.
Огорчен је на правосуђе БиХ.

Прије 31 годину, рано ујутро, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села, под командом Насера Орића, упале су ова три подрињска села убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину.

Најмлађе жртве били су четрнаестогодишњи Слободан Петровић и петнаестогодишњи Чедо Миладиновић, а најстарија осамдесетосмогодишња Злата Јовановић. Старица Божана Остојић је нестала и још није пронађена.

За ове, као и за бројне друге злочине над Србима у средњем Подрињу, још нико није одговарао иако је прошла чак 31 година од када су почињени.

Породице настрадалих поручују да не вјерују предаставницима међународне заједнице, који деценијама ништа не чине да се процесуирају починиоци монструозних злочина почињених над Србима, што правосуђе БиХ користи и не прикривајући пристрасност од свог формирања, опструише предмете који се односе на српска страдања и не подиже оптужнице за злочине над Србима.

„Чиме се баве и какви докази им недостају да подигну оптужницу за убиства 68 цивила из нашег села у једном дану, а зна се ко је командодавао, ко је предводио напад на село и ко су починиоци злочина“, питају чланови породица убијених.

Они траже покретање одговорности тужилаца, који годинама опструишу и неће да прикупе и изнесу доказе и поднесу оптужбе против починилаца злочина у Бјеловцу и сусједним српским селима, јавила је Срна, пренио Глас Српске.

Породице настрадалих питају да ли има икакве одговорности за тужиоце који не раде свој посао, опструишу и тиме учествују у прикривању злочинаца и њихових намјера чиме индиректно постају саучеснуици злочина.

Кажу да се не могу описати страхоте које су се догађале тог јутра.

Начелник општине Братунац Лазар Продановић рекао је да је данас обавеза свих становника Братунца да се сјете недужних људи из Бјеловца.

„Њих 68 страдало је, највише у једном дану у овој општини. Наша је обавеза да створимо боље услове за живот у овом селу, да се сјећамо и не заборављамо погинуле те да бринемо о њиховинм породицама, дјеци и инвалидима. Заједно са Борачком организацијом треба да учинимо додатне напоре да се ријеше потребе преживјелих чланова породица настрадалих и побољшају њихови животни услови“, поручио је Продановић.

Предсједник Борачке организације Братунац Зоран Гвозденовић рекао је да су прије 31 годину, на данашњи дан, муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића побиле 68 мјештана Бјеловца и сусједних заселака.

„Они су дали животе за Републику Српску без које нема живота Србима са лијеве стране Дрине. Не смијемо их заборавити и морамо његовати културу сјећања на ове жртве да нам се слична несрећа не би поновила као што су понављане у претходним ратовима“, истакао је Гвозденовић.

Славка Матић је тог кобног дана изгубила све – кћерке Сњежану /27/ и Гордану /24/ и супруга Радивоја, а кућа и имовина су спаљени.

„Отишла сам рано да наложим ватру у оближњој школи. Муж и кћерке су остали спавајући. Запуцало је са свих страна и у 10 часова сам сазнала да ми је породица убијена и да сам остала сама“, прича ова старица.

Њене кћери Сњежана и Гордана биле су цивили и убијене су у кући као и муж Радивоје.

„За правосуђе БиХ нису злочинци они који су убили моју дјецу и мужа него ми који о томе причамо. Такав суд и таква држава нам не требају“, поручује ова жена.

Чланови породица убијених цивила указују на неправду правосуђа БиХ које осуђује Србе, како истичу, и за неке измишљене и недоказане злочине, а за ђецу и остале цивиле из Бјеловца нико није одговарао.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунца Радојка Филиповић, којој су на данашњи дан прије 31 годину погинули супруг Драган и свекар Драгољуб, рекла је да злочин у Бјеловцу има све елементе геноцида јер су муслимани из 28. Дивизије такозване Армије РБиХ убијали све редом – дјецу, жене и старце, а српску имовину су пљачкали и уништавали да би потпуно затрли трагове српског постојања на овом простору.

Она истиче да су њену свекрву и јетрву са двоје дјеце те деветогодишњег Брану Вучетића тај дан заробили и одвели у сребреничке логоре гфје су мучени и изнуривани глађу 56 дана.

„У Бјеловцу су убијене три генерације, дједови и баке, родитељи и дјеца. Несхватљивоје, апсурдно и жалосно да ни након 31 годину у Тужилаштву БиХ не постоји предмет везан за злочин у Бјеловцу. Колико то година треба тужиоцу да прикупи податке, који су познати свима за подизање оптужнице?“, пита Филиповићева.

Она каже да то говори да правосуђе БиХ свјесно чека да свједоци и починиоци злочина помру и да по устаљеној пракси, када су у питању суђења починиоцима злочина над Србима, Суд БиХ каже да је истрага или суђење обустављено због недостатка доказа или због смрти осумњиченог те да на тај начин и правосуђе чини злочин према српским жртвама штитећи злочинце и проводећи муслиманску политику умјесто закона.

Филиповићева каже да ће породице и српски народ, упркос опструкцији правосуђа, обиљежавати годишњице српског страдања, чувати сјећање и преносити генерацијама истину о овим страдањима и починиоцима да им се не би поновила као што су сепонављала Србима на овим просторима у претходним ратовима.

Српски војници су били у окружењу, али су пружали отпор и нису се предавали јер су знали да би били убијени и унакажени. Окупљали су се у куће или групице и одбијали нападе до вечери и стизања помоћи.

За ове злочине, као и остала масовна убиства српских цивила у средњем Подрињу и одвођење и мучење дјеце у логорима нико није одговарао, а починиоци су познати били и хашким и истражитељима Суда БиХ