Стешњена од непријатеља са свих страна, сама и исцрпљена послије огромне борбе и великих губитака током прве године у Великом рату, до 1915. Србија је имала само још једну опцију – повлачење.

Послије неуспјелог покушаја да се војска повуче долином Вардара и након изненадног напада Бугарске, српска војска је до новембра 1915. године успјела да избјегне окруживање, али се војни и државни врх нашао пред вјероватно највећом дилемом у српској историји – шта даље.

Управо на данашњи дан 1915. године, то питање је добило одговор! Врховна команда српске војске у Првом свјетском рату донијела је одлуку о повлачењу трупа преко Црне Горе и Албаније, подсјећа Историјски забавник.

Начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије, војвода Радомир Путник издао је 25. новембра у Призрену своје, испоставиће се, посљедње наређење:

“С обзиром на садашњу ситуацију, даље повлачење наше војске мора се извршити кроз Црну Гору и сјеверну Албанију, на Јадранско море, а на линију Драч-Скадар, остављајући потребан дио снага за затварање праваца који од Пећи, Ђаковице, Призрена, Дебра и Струге воде кроз Црну Гору и сјеверну Албанију на Јадранско море. На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, одјелом, оружјем и муницијом, као и свим осталим потребама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште политичке и војне ситуације код наших савезника”.

Тако је почела Албанска голгота. Прва колона у којој су били краљ, влада и дипломатски кор кренула је 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу. Са војском, Владом и остарјелим краљем Петром бјежао је и народ.

Пут је водио преко неприступачних предјела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи. Цифра коју узима највећи број историчара говори о око 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила.

Ипак, још једно наређење, издато командантима оперативних трупа истог дана када и оно прво, скоро визионарски је прорекло судбину Србије у Великом рату.

“Настао је тренутак, када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију. Код наше војске су морал и дициплина попустили, а вјера у спас Отаџбине изгубљена. Стање војске је у опште неповољно. Бојимо се, да сада при повлачењу кроз Албанију и Црну Гору на Јадранско Приморје не наступи још већа клонулост и расуло код трупа, као и растурање и предавање непријатељу у већим размјерама.

Да не би до овога дошло потребно је, да се војницима објасни циљ овога нашега повлачења и да се они убједе о његовој потреби. Капитулација би била најгоре рјешење, јер се њоме губи држава, а наши савезници би нас са свим напустили, и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снабдева новцем, оружјем и свима потребама, нити да заступа наше интересе. Ми бисмо били сасвим изгубљени. Једини је спас из ове тешке ситуације, повлачење на Јадранско Приморје.

Ту ће се наша војска реорганизовати, снабдети храном, оружјем, муницијом, одјелом и свима осталим потребама, које нам шаљу наши савезници, те ћемо опет представљати једну чињеницу, са којом ће наши савезници морати рачунати.

Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, и ако на туђем земљишту, докле год је ту владалац, влада и војска, па ма колико њена јачина била. Готовост савезника, да нас до краја издрже и неисцрпна њихова снага на крају ће сломити заједничког непријатеља, а наша ће Отаџбина опет бити слободна и увећана. Убједите све, да је ово повлачење државна потреба, спас државе, и да је у овим тешким данима наш спас у истрајности, стрпљењу и крајњем пожртвовању свију нас, са вјером у коначан успјех наших савезника и да с тога треба истрајати до краја”.