Свети српски кнез Лазар са својом супругом Милицом имао је укупно осморо дјеце. Наша историја памти да му је кнегиња Милица, која је поријекло вукла од Вукана – најстаријег сина великог жупана Стефана Немање, родила пет ћерки прије него што ће на свијет 1377. године донијети Стефана (деспота Стефана Лазаревића). Затим ће се родити Вук, а потом и Добривоје.

Први, Стефан, постао је деспот и један од најпросвећенијих владара свог доба. Трећи, Добривоје, умро је као одојче. А Вук, иако је одиграо важну улогу у догађајима на почетку XВ вијека, пао је у заборав од стране народа. Ево и зашто…

Најстарији Стефан ће постати познат у историји као деспот Стефан Лазаревић, просвећени и учени витез европског калибра који је престоницу по први пут у нашој историји пренио у град на ушћу Саве у Дунав.

Вука ћемо избрисати из памћења и из историје. О њему се скоро ништа неће учити у историјским уџбеницима. Биће помињан тек успутно, приликом појашњавања контекста Стефанове проторенесансне прозне пјесме “Слово љубве” која је њему, вјерује се, и била упућена.

Нажалост, о Вуку Лазаревићу се и не зна превише. Зна се да је на свијет дошао око 1380. године, зна се да је крајем деведесетих година заједно са својим старијим братом Стефаном, мајком Милицом и монахињом Јефимијом (која се родила као Јелена, ћерка Душановог кесара Војихне, и која се након смрти свог супруга Угљеше Мрњавчевића замонашила и написала чувену “Похвалу кнезу Лазару”) учествовао у власти над земљама које су остале након кнез-Лазареве смрти.

Зна се и да је са Стефаном, те Гргуром и Ђурађем Бранковићем учествовао у Бици код Ангоре, када је татарски кан Тамерлан уништио османлијску војску. Стефан је спасио живот Бајазитовом сину Сулејману.

Браћа су се након тога запутила у Цариград гдје је Стефан окруњен титулом деспота од стране цара Јована ВИИ Палеолога, након чега су се у Србију вратили морем, преко Зете, гдје су одсјели код њиховог зета Ђурађа Балшића.

Вјероватно је већ негдје у том периоду почело да се “кува” у Вуковој глави. Можда је већ тада са завишћу почео да гледа на Стефана: славан витез кога је Тамерлан хвалио због смјелог спасавања младог Сулејмана из руку непријатеља забијањем својих црних оклопника клином право међу Татаре, насљедник коме ромејски василевс даје највише звање испод императорског, млади мудрац кога све учене главе цијене због визије.

А шта је он? Само биједни други син великог оца, ни по чему посебан, осуђен на опскурност. Није ли и Стефан Првовенчани био други син, који је успио да побиједи старијег Вукана? Нису ли и потоњи Немањићи често збацивали своју старију браћу? Нису ли сви посљедњи владари из тог дома били потомци Уроша, најмлађег сина Стефана Првовенчаног? Није ли Душан био унук Милутина, другог сина? Зашто он мора да остане у сијенци Стефана, када је толико бољи и способнији, само зато што је други по реду?

Не можемо поуздано да знамо да је Вук заиста тако размишљао, али ако јесте онда су га догађаји који су услиједили непосредно по повратку у Крушевац могли само разбијеснити и помрачити му ум.

Срби као Срби, наравно, не могу да буду сложни чак ни када виде ураган у кући поред своје. Тако је и Ђурађ Бранковић наговорио Турке да ударе на Лазаревиће, забринут због њиховог све већег утицаја и моћи. Пошто титулу кнеза само цар може да додијели, а Урош В је умро прије него што ју је Ђурађев отац Вук добио, овај је био само “господар” док је Лазар био кнез; сада је Лазарев син добио од другог цара титулу деспота, а он је и даље само господар.

Сасвим довољно за издају и грађански рат, зар не? Елем, Ђурађ са Турцима напада Лазаревиће. Вук заповједа већим одредом који удара на Бранковића, али га овај десеткује и оставља са само двадесетак војника. Стефанов мањи одред, пак, уништава Турке.

Шта ради Вук? Тражи од Стефана дио територије којом ће само он да влада. Стефан, наравно, човјек од визије и памети, одбија. Комадање земље је најглупља ствар коју неко може да изведе у било ком тренутку.

Шта даље ради Вук? Одлази код Сулејмана, који влада европским дијелом Османлијског царства (након Битке код Ангоре дошло је до грађанског рата у тој империји и периода интеррегнума), и тражи помоћ. Али, кнегиња Милица успијева да издејствује да овај не подржи њеног другог сина.

И заиста, Сулејман не чини ништа. Барем не док Стефан није почео да се зближава са Угарским краљевством чији владар Жигмунд даје Стефану најпрестижнију титулу витеза Змаја Првог реда чиме он улази у изабрани круг бранитеља хришћанства (неки кажу да је Стефан био и сива еминенција читавог тога Реда), подсјећа Телеграф.

Тада Вук успијева да убиједи Сулејмана да је Стефан постао угарски поданик, а да ће он, ако дође на власт, бити само и искључиво турски вазал.

Вук на челу турске војске и других незадовољних сународника упада у Србију, придружује им се Ђурађ Бранковић, успијевају да дођу до Београда и Стефан пристаје на подјелу земље. Вук добија југ, Стефан сјевер са Београдом. Шта више, Вук добија и половину прихода са Стефанове земље.

Ово траје јако кратко, заправо, питање је да ли је овај договор имао икакву примјену, пошто оба брата улазе у турски грађански рат. На једној страни је Сулејман, на другој је Муса. Браћа су сада са Мусом, који је Стефану обећао да ће му вратити сву земљу у замјену за борбу на његовој страни.

Но, Муса је и Вуку обећао да ће све да задржи. Вук схвата какву игру Муса игра и склапа савез са Сулејманом. Муса сазнаје за завјеру и планира да погуби Вука. Стефан јамчи за брата и спасава му живот. Вук, међутим, бјежи Сулејману који из битке излази као побједник.

И тако, Вук се са сестрићем Лазаром Бранковићем креће пут Србије као побједник, али га заробљавају Мусине страже. Моли за милост, али га Муса не слуша. Бива погубљен 1410.

Деспот Стефан се враћа у Београд. Био је на страни поражених, али није изгубио. Историја га је запамтила у позитивном свјетлу, као и српски народ.

Исти народ је, истовремено, био врло свиреп према Вуку Лазаревићу. По чему је то његово понашање било драматично другачије од понашања његовог брата? Обојица су ратовали и за себе и за Турке у једном крајње турбулентном периоду, и обојица су чинили све да освоје власт и да се на њој одрже.

Истина, Стефан је највероватније ипак био визионар за разлику од Вука који није схватао да држава мора да остане неподељена ако ће да опстане, и да је то једини начин да се Турци протјерају начисто. Такође, Стефан није с Турцима ратовао против Вука, већ је било обрнуто, мада се може рећи да је Стефан шуровао с Мусом против Вука да би добио своју земљу назад.

У сваком случају, лако је из ове перспективе судити. То не мијења чињеницу да Вук ипак јесте један од симбола наше пропасти; није кривац за нашу пропаст, али да је симбол њен може се казати. Нахушкати архинепријатеља на рођеног брата, то је ван памети, посебно кад знамо ко је тај непријатељ, кад знамо да се то одиграло у историјском тренутку када је јединство било од највеће важности, и кад знамо шта се десило у вијековима који су услиједили.