УЗ тихе монашке молитве обиљежно 66 година од смрти владике Николаја Велимировића који је преминуо 18. марта. 1956. у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канануму у Пенсилванији (САД).

Сахрањен је на српском гробљу поред манастира Светог Саве у Либертвилу, а његове мошти су прењете у Србију 1991. Због страдалног живота посвећеног Богу Српска православна црква канонизовала га је4 2003. и од тада се 5. маја слави као дан светог Николаја Жичког.

Рођен је 5. јануара 1881. у Лелићу надомак Ваљева. Како су забиљежели његови биографи у младости је желио да буде војник, али га је љекарска комисија Војне академије одбила зато што је био сувише ситан. Уписао је Богословију гдје су га упамтили као изузетно интелигентног младића који је читао Шекпира, Гетеа, а цитирао Његоша. СПЦ га послала на студије у иностранство, па је по завршетку студија у Швајцарској и доктората у Берну, студирао је филозофију на Оксфорду и у Женеви. Завршио је Духовну академију у Петрограду а Први свјетски рат провио је у Британији и САД као изасланик српске владе, наводе Новости.

Између два свјетска рата предводио је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, покрет малих људи који су тежили вишем нивоу духовности. Обновио је бројне храмове посебно у Овчарско-кабларској клисури и на југу Србије. Одбио је да сарађује са Нијемцима па су га ухапсили већ 1941. а једно вријеме заједно са патријархом Гаврилом (Дожић) провео је у злогласном нацистичком концентрационом логору Дахау.

Након рата због блискости са Димитријем Љотићем 1946. преселио се у САД. Због својих ставова и израженог српства био је прогоњен, али су његове бесједе и књижевна дела стизала до Србије. И данас је један од најчешће цитираних црквених поглавара.

Објавио је бројна књижевна дјела између осталих „Религија Његошева“, „Бесједе под Гором“, „Изнад гријеха и смрти“, „Душа Србије“, „Србија у свјетлости и мраку“ и многа друга.