Турски султан Мехмед Други је 16. јуна 1826. године, послије побуне јањичара угушене у крви, укинуо јањичарску и увео редовну војску.

Јањичаре је 1330. године, од отете и на силу потурчене дјеце хришћанских поданика, основао султан Орхан.

Мурат Други је дозволио да се у јањичаре примају и Турци, а 1638. године укинуто је узимање хришћанске дјеце, подсјећа Срна.

Са опадањем турске моћи јањичари су све чешће изазивали буне и нереде и постали опасни за турску власт.

Јањичари су постали прва османска стајаћа војска, замјењујући снаге које су се углавном састојале од племенских ратника којима се није могло вјеровати у погледу оданости и морала.

Јањичарење, односно отимање дјеце, већином православне, један је од најтежих облика бруталности османске окупације на овим просторима.

О свирепости јаничара портал Опанак је раније објавио текст под насловом:

Сакрила је дијете од сакупљача данка: Оно што су јој Турци урадили заболеће свакога: „Она је још била толико уцвељена и срца још увек толико стегнутог да није могла ни исказати оно што је хтела да нам каже.

Ствар је у овоме: како је била обавјештена да долазе сакупљачи данка, она је сакрила своје дијете, које је имало осам до десет година, да јој га не одведу.

Да би је натјерали да призна гдје се дијете налази, Турци су јој ишчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем.

Ми у то нисмо могли поверовати, тим пре што је тај део тела тако осетљив да се то не би могло учинити да не наступи смрт, све док нам она не откри груди на којима угледасмо ране још незацељене.

Доиста, сви до једног, чак и наши јаничари, осетисмо силно сажаљење сагледавши такву свирепост и насиље које је више него варварско и нечовечно“.

Жан Палерн Форезјен (Француска), 1581.