Црква Богородица Љевишка зидана је у Призрену од 1306. до 1307. године на остацима старијег храма из 13.вијека, а који је, опет, био подигнут на мјесту још старије, ранохришћанске цркве. О поријеклу придјева „Љевишка“ не постоје поуздани подаци, зна се само да је Призренска епископија у свом посједу имала и мјесто Љевиш. Задужбина је краља Милутина.

Након проглашења Српске патријаршије (1346), призренски епископи су добили почасни чин митрополита, чиме је и Богородица Љевишка уздигнута на степен митрополитског средишта. Средином 15.вијека, а усљед великих сеоба Срба са подручја Метохије и сусједних области, положај српских црквених установа је с временом постао веома тежак.

Средином 18.вијека Богородица Љевишка је одузета од православних Срба и претворена у џамију, мада неки историјски извори наводе да је до овога дошло већ на почетку турске владавине у Призрену.

Послије претварања у џамију, унутрашњост храма је претрпела знатна оштећења: фреске су изубијане чекићем, покривене слојем малтера и прекречене.

Поново су откривене тек за вријеме рестаураторских радова у периоду од 1950. до 1952. године, а напори на њиховој санацији трајали су све до 1976. године.

Од доласка НАТО снага на Косово и Метохију 1999. године, црква је под заштитом њемачких војника, али су је, упркос томе, Албанци гађали из ватреног оружја, запалили и оскрнавили 17. марта 2004. године. Десет година касније отпочели су радови на рестаурацији фресака.

Најстарије сачуване фреске у цркви потичу из треће деценије 13.вијека („Свадба у Кани“, „Исцељење слијепог“ и „Богородица Елеуса са Христом хранитељем“). Прве двије се данас чувају у Галерији фресака при Народном музеју у Београду, док је трећа сачувана у цркви. Преостале фреске у Богородици Љевишкој су из 14. вијека.

Манастир Дечани, југозападно од Пећи, почео је да зида 1327. краљ Стефан, а довршио га његов син цар Душан 1335. године. Главни зидар био је фра Вито, католички монах из Котора. Осликан је касније, фреске су завршене око 1348. године. Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем, а фреска Христа Сведржитеља, „свевладара“, на грчком „Пантократор“, налази се у куполи храма.

Димензије и пропорције овог здања – дуг је 36 метара, а висок 30 – биле су неуобичајене за оно вријеме и због њих се називу манастира често додаје „Високи“ (Високи Дечани). И због размјера, Дечани представљају највећи српски средњовјековни споменик.

Дечански монаси у вријеме турске власти били су соколари, али су сваке године то звање морали да обнављају, а соколове су сами носили султану у Цариград. То им је дјелимично олакшавало положај код турских освајача, али су стално били на мети Албанаца.

У вријеме Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем манастир су опљачкали Турци. Током 19. вијека обновљена су манастирска здања. Између осталог, кнез Милош Обреновић 1836. године сазидао је један конак, а кнез Александар Карађорђевић 1849. године поклонио је ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског.

Мошти су посљедњи пут пресвучене 1964. године у одјећу коју је сашио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле.

Дечански живопис највећа је очувана галерија српског ј сликарства, права ризница православне иконографије. Састоји се од преко 1.000 композиција са више хиљада ликова, које својим садржајем представљају свеукупност знања и веровања средњовјековног човјека. Дечански живописци одлично су владали техником свог заната. Њихова фреска је везана за подлогу, боја је постојана и сачувала је свој интензитет и свјежину упркос толиким прохујалим вијековима, тако да, у поређењу са осталим, па и знатно млађим споменицима, она показује највећи степен очуваности.

У цркви је сачуван иконостас из средине 14. вијека, а међу иконама су умјетнички највредније „Пресвета Богомајка“ и „Свети Јован“. Ту је и камени пријесто цара Душана, као и велики бронзани полилеј (свећњак са много светиљки) са рељефима двоглавих орлова и грифона, дар царице Милице.

Манастир Дечани и Саборни храм Богородице Љевишке у Призрену налазе на листи Светске културне баштине Унеска од 2004.

ДУШАНОВА НЕСУЂЕНА ГРОБНА ЦРКВА

Цар Душан је од 1343. до 1352. године у кањону ријеке Бистрице код Призрена зидао манастир Светих архангела и у њему своју гробну цркву. Манастир је након доласка Турака 1455. године опљачкан и зарушен, да би 1615. године био до темеља порушен, а његов материјал је искоришћен за градњу Синан-пашине џамије у Призрену. Оно што је у другој половини XX вијека обновљено, спалили су и опљачкали припадници ОВК у јуну 1999. и затим у марту 2004. године. Обнова манастирског конака започета је 2012. године. Данас је под заштитом немачког Кфора.