02/11/2022
У њему су сачуване многе пјесме које би биле изгубљене до Вукова доба. Неке од ових најраније записаних пјесама срећемо вијек касније, у Вуковим пјесмарицама, као разрађене мотиве и читаве епске или лирске поеме, што је траг истраживачима који би се избрисао да није на вријеме записан.
Ерлангенски рукопис је случајно пронађен у фиоци Универзитетеске библиотеке у Ерлангену (у Немачкој) 1913. године по чему је и добио назив ерлангенски.
Прва особа која се бавила садржајем овог рукописа био је њемачки слависта Герхард Геземан који је написао и предговор првом штампаном издању из 1925. године.
Једино научно поуздано издање Ерлангенског рукописа приредио је Герхард Геземан и објавио га у Српској краљевској академији 1925.
Ерлангенски рукопис је настао у Београду, у вријеме аустријске владавине, око 1720. године. Како је стигао до Ерлангена дуга је и тајновита прича.
Према процјени Геземана, пјесме су биле биљежене негдје по Србији, Срему, Босни, Славонији, казивали су их народни пјевачи, па су затим те забиљешке, концепти донијете у Београд да их калиграфски писар испише као умјетничко дјело на табаку папира. Геземан у својој темељној и свеобухватној студији о рукопису, износи врло привлачну хипотезу “да је збирка сакупљена и написана послије 1716, а прије 1733. године када је најраније могла бити повезана“.
Овај зборник српске народне поезије пронашао је познати германиста Штајнмајер у фиоци Универзитетске библиотеке у Ерлангену. Рукопис је библиотеци поклонио непознат дародавац и погрешно је заведен као рукопис писан глагољицом.
Прва вијест о рукопису био је говор Ериха Бернекера, професора словенске филологије у Минхену, сачуван у извјештају Баварске академије наука 7. фебруара 1914.
Али будући да сам Бернекер није имао времена да се позабави садржајем рукописа, он је тај посао препустио свом младом и врло талентованом ученику Герхарду Геземану, који се одмах прихватио посла, по доласку из Швајцарске, гдје се био склонио неко вријеме, пошто га је српска команда у Риму ослободила свих обавеза по преласку са српском војском из Драча у Италију.
Те 1925. године у Сремским Карловцима у српској манастирској штампарији, јединој ондашњој штампарији која је располагала старим графичким знацима које је рукопис захтјевао, овај рукопис је први пут објављен под називом „Ерлангенски рукопис старих српскохрватских пјесама“ заједно са Газемановом студијом као предговором збирке.
Књигу „Ерлангенски рукопис – зборник старих српскохрватских народних пјесама“ објавила је „Универзитетска ријеч“ из Никшића 1987.
Ерлангенски рукопис за сада је најстарија збирка српских усмених пјесама различитих жанрова (епских, лирских, балада, севдалинки, грађанске лирике итд.).
Претпоставља се да су већином записане на подручју Војне Крајине, али се са сигурношћу може рећи да је област њиховог пјевања била и знатно шира. Писмо којим су забиљежене је ћирилично (дипломатичка ћирилица) и из једне руке, али начин записивања (тј. преношења звучне слике говора) показује да је записивача било најмање двоје, од којих један сигурно није говорио српски као матерњи језик, наводи портал србин.
Шта се налази у рукопису?
Рукопис садржи 217 пјесама: највише има епских, посебно јуначких, затим лирских љубавних (многе с наглашеном еротиком), те неколико балада у архаичном осмерцу, посебне умјетничке вриједности. Изворно пјесме нису имале називе, тек су им истраживачи дали наслове по теми којом се баве. Укупно 11000 стихова.
Ово су неке од њих: Преудаја лијепе Асанагинице, Хвалила се жута дуња на мору, Требевићу, висока планино, Расла јабука сред Цариграда, Мара Будимкиња и бан Петар, Љубавни јади Куча Ајманића, Старина Новак не хте да обљуби своју посестриму, Невјера љубе Краљевића Марка, Туцак Манојло бежи из сужањства, Богдан продаје љубу да би подмирио дугове, Сестра војводе Јанка жртвује за њега свога сина, Вила завади браћу, Чету води калауз ђевојка, Чета ложи црквене ствари да би се огрејала, Грујица погуби брата Татомира али се и сам убије…
09/03/2026
